Agencija za zaštitu ličnih podataka u Bosni i Hercegovini („Agencija“) je 15. septembra 2016. godine iznela svoj stav da je obrada javno dostupnih telefonskih brojeva u svrhu direktnog marketinga dozvoljena – ali samo radi uspostavljanja prvog kontakta sa potencijalnim potrošačima. Za svaki sledeći kontakt, trgovac mora da pribavi pristanak lica i to ne prećutan, već izričit.

Mišljenje Agencije dato je u odgovoru na upit da li kompanije imaju pravo da koriste privatni telefonski broj, dostupan u javnom telefonskom imeniku, da bi fizičkim licima nudile robu ili usluge.

Iako mišljenje to ne kaže eksplicitno, ono ustvari analizira dva različita, iako povezana, pitanja. Jedno se tiče dozvoljenosti da se javno dostupni podaci o ličnosti slobodno obrađuju, a drugo toga pod kojim uslovima se podaci o ličnosti (bilo da su javno dostupni ili ne) mogu obrađivati u svrhu direktnog marketinga.

Zakon o zaštiti ličnih podataka iz 2006. godine, izmenjen i dopunjen 2011. godine („ZZLP“), ne bavi se izričito pitanjem dozvoljenosti obrade podataka o ličnosti koji su dostupni opštoj javnosti. Nasuprot tome, u susednoj Srbiji „podaci koji su dostupni svakome i objavljeni u javnim glasilima i publikacijama ili pristupačni u arhivama, muzejima i drugim sličnim organizacijama“ izričito su izuzeti iz primene pojedinih odredba zakona kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti. Drugim rečima, takvi podaci se u Srbiji mogu obrađivati bez pristanka lica, ako su ispunjeni propisani uslovi.

Međutim, bosanska Agencija oslonila se u mišljenju od 15. septembra na zakone koji uređuju oblast komunikacija u Bosni i Hercegovini, zasnivajući na njima zaključak da trgovci mogu da koriste javno dostupne telefonske brojeve da bi prvi put kontaktirali lice. Ovi zakoni, kako navodi Agencija, dozvoljavaju fizičkim licima da odluče o tome da li će njihovi podaci biti upisani u javni telefonski imenik. Ako lica odluče da podaci budu upisani, ti se podaci mogu koristiti za različite svrhe, pa i za direktni marketing.

Za razliku od pitanja dozvoljenosti slobodne obrade javno dostupnih podataka o ličnosti, koje bosanski ZZLP ne uređuje, pitanje obrade podataka o ličnosti u svrhu direktnog marketinga jeste ovim zakonom uređeno. Odgovarajuća odredba, član 26 („Prigovor u vezi s direktnim marketingom“) glasi:

„Nosilac podataka ima pravo da podnese besplatan prigovor na zahtjev kontrolora u pogledu budućeg korištenja ili prijenosa njegovih podataka za svrhu direktnog marketinga ili da bude obaviješten prije nego što njegovi podaci budu prvi put preneseni trećoj strani u svrhu direktnog marketinga. (2) U slučaju da nosilac podataka ne da saglasnost, lični podaci ne mogu se dostaviti trećoj strani.“

Odredba ostavlja dosta toga nejasnog.

Ono za šta Agencija smatra da jasno proizilazi iz ove odredbe je da fizičko lice ima pravo da odluči o obradi svojih podataka o ličnosti u svrhu direktnog marketinga i da, po osnovu tog prava, ono može da podnese prigovor u pogledu budućeg korišćenja podataka – prigovor koji će za rukovaoca podataka (kontrolora) biti obavezujući. U pogledu tog stava nije teško složiti se sa Agencijom.

Međutim, stav Agencije je manje ubedljiv u delu koji se odnosi na uslove čije ispunjenje je potrebno kako bi buduća upotreba podataka bila dozvoljena. Agencija je trebalo da nekako raščlani značenje koncepata „podnošenje prigovora“ i „davanje pristanka“, koji se na nejasan način pominju u članu 26. Jednostavno rečeno: dilema u pogledu tumačenja člana 26 je u tome da li trgovac prilikom prvog kontakta (koji je nesumnjivo ovlašćen da uspostavi ako je telefonski broj javno dostupan) mora da traži izričit pristanak lica za bilo kakvo dalje kontaktiranje, ili trgovac ne treba da traži takav pristanak i može zakonito ponovo da kontaktira lice sve dok mu ono ne podnese prigovor.

Agencija se opredelila za prvo tumačenje koje trgovcu nameće više obaveza. Agencija je zaključila da, prilikom prvog kontakta, trgovac treba da traži pristanak „za dalje kontaktiranje, kao i za dalju obradu ličnih podataka“. Bez pribavljanja takvog pristanka, trgovac ne može ponovo da kontaktira lice u svrhu direktnog marketinga.

Ovakvo čitanje člana 26 nije lako pomiriti sa – doduše zamršenom – formulacijom te odredbe. Član 26 pominje „pristanak“ samo u delu koji se bavi prenosom podataka o ličnosti (od strane trgovca) trećoj strani u svrhu direktnog marketinga (stav 2). Član 26 ne kaže da se pristanak takođe zahteva kada sam trgovac želi da ubuduće koristi podatke lica u svrhu direktnog marketinga (stav 1). Forma u kojoj lice može da realizuje svoje neprikosnoveno „pravo da odluči o obradi svojih podataka o ličnosti u svrhu direktnog marketinga“ u odnosu na trgovca koji ga je kontaktirao prvi put i sada želi da ga kontaktira ponovo, je „podnošenje prigovora“.

Može se učiniti da je stav koji je Agencija zauzela jedino pravičan, sve i ako je upitan sa tačke gledišta tumačenja odredaba ZZLP. Argument zasnovan na pravičnosti bio bi taj da je previše tražiti od fizičkog lica da se izlaže naporu „podnošenja prigovora“, u procedure koja može oduzimati vreme i laiku biti nejasna. Međutim, ova vrsta argumenata je manje ubedljiva nego što na prvi pogled izgleda. Kao što sama Agencija kaže u svom mišljenju, zakoni koji uređuju komunikacije u Bosni i Hercegovini omogućavaju fizičkim licima da povuku dozvolu za unos svojih podataka o ličnosti u javni telefonski imenik. U nekim zemljama postoje i drugi načini da se preduprede telefonski pozivi u marketinške svrhe, kao što je npr. unos naznake da lice ne želi da prima ovakve pozive u telefonski imenik. Jednom rečju, postoje jednostavne mere koje se mogu preduzeti kako bi se zaštitila fizička lica bez nametanja nepotrebnih tereta bilo njima, bilo trgovcima – rukovaocima podataka o ličnosti.