U aprilu ove godine pisali smo na ovom blogu o državnoj pomoći Fiatu. Vlada Srbije je ponovo aktivna na ovom planu – ovog puta pomoć je dodeljena kompaniji Simpo, najvećem proizvođaču nameštaja u Srbiji.
Prema informacijama sa zvaničnog sajta Vlade, Vlada je na sednici održanoj 28. avgusta 2013. godine donela odluka da Simpu dodeli kratkoročni beskamatni kredit u iznosu od 1,5 milijardi dinara (oko 13 miliona evra) kako bi ova kompanija izmirila svoj dug po osnovu neplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Vlada je istom prilikom dala i saglasnost da državna institucija Fond za razvoj Republike Srbije izda garanciju za (još jedan) kredit odobren Simpu za trajna obrtna sredstva. Obe odluke odmah asociraju na državnu pomoć, koja je u Zakonu o kontroli državne pomoći definisana kao „svaki stvarni ili potencijalni javni rashod ili umanjeno ostvarenje javnog prihoda, kojim korisnik državne pomoći stiče povoljniji položaj na tržištu u odnosu na konkurente, čime se narušava ili postoji opasnost od narušavanja konkurencije na tržištu“.
Kredit koji država dodeli privrednom subjektu predstavlja državnu pomoć ako je kamatna stopa po kojoj je dodeljen niža od stope koju bi primalac morao da plati na tržištu, jer se time primalac stavlja u povoljniji položaj u odnosu na konkurente. U skladu sa članom 2, tačka 7 Uredbe o pravilima za dodelu državne pomoći, ukoliko se pomoć dodeljuje u formi kredita, razlika između referentne tržišne stope koju određuje Ministarstvo finansija i kamatne stope koja se primenjuje na konkretan kredit predstavlja državnu pomoć. Dakle, odobrivši Simpu beskamatni kredit, Vlada je ovom proizvođaču nameštaja dodelila državnu pomoć u iznosu koji je jednak kamati koju bi Simpo morao da plati da je kredit uzeo pod tržišnim uslovima.
Garancija koju Fond za razvoj treba da izda Simpu takođe predstavlja državnu pomoć. Naime, navedena Uredba sadrži posebne uslove koje državna garancija privrednom subjektu mora da ispuni kako se ne bi smatrala državnom pomoći, uključujući uslov da kompanija za čiji dug država garantuje nije u finansijskim teškoćama. U slučaju Simpa taj uslov očigledno nije ispunjen jer je garancija data upravo zato što Simpo nije u stanju da plati svoje dugove. U ovom slučaju, iznos državne pomoći jednak je ceni koju bi Simpo morao da plati na tržištu za ekvivalentnu garanciju.
Državna pomoć nije zabranjena sama po sebi. Međutim, pomoć se ne može dodeliti dok Komisija ne potvdi da je ista u skladu sa zakonom. Na sajtu Komisije nema podataka o tome da je ovo telo odobrilo državnu pomoć Simpu. Bilo kako bilo, beskamatni kredit koji je dodeljen Simpu ne bi ni mogao biti odobren jer najmanje jedan od uslova nije ispunjen – a to je postojanje tržišne kamatne stope. Garancija koja je obećana Simpu bi potencijalno mogla biti dozvoljena ukoliko joj rok važenja nije duži od šest meseci. Vlada nije objavila detalje garancije date Simpu, pa nismo u mogućnosti da ocenimo da li ovaj oblik podrške predstavlja nedozvoljenu državnu pomoć.
Vladina podrška Simpu takođe može biti protivna članu 38 Prelaznog trgovinskog sporazuma (PTS) (tj. članu 73 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) koji je stupio na snagu 1. septembra 2013. godine). Prema PTS-u i SSP-u, zabranjena je svaka državna pomoć koja narušava ili preti da naruši konkurenciju davanjem prednosti određenim preduzećima ili određenim proizvodima, u meri u kojoj može postojati uticaj na trgovinu između EU i Srbije. Slučaj Simpa ima EU dimenziju jer Srbija uvozi nameštaj iz EU.
Kontroverze oko Vladine pomoći Fiatu okončane su tako što je Vlada 20. maja 2013. godine ukinula spornu uredbu. Ostaje da se vidi da li će podrška Simpu izazvati sličnu reakciju zainteresovanih strana.
