Srbija: Pravila konkurencije u sektoru motornih vozila

Tržište postprodajnih usluga motornih vozila (poput distribucije rezervnih delova i usluga popravke i servisa) nije regulisano posebnim pravilima. To stanje će se, moguće je, uskoro promeniti. Komisija za zaštitu konkurencije (“Komisija“) je nedavno objavila analizu tržišta postprodajnih usluga motornih vozila (i bele tehnike), čiji će rezultati biti korišćeni za nacrt Uredbe o uslovima grupnog izuzeće sporazuma u sektoru motornih vozila (“Uredba“.)

Analiza pokazuje da se vozni park motornih vozila Srbije uglavnom sastoji od putničkih automobila, od kojih je većina starija od 10 godina. Samo 6.5% motornih vozila na tržištu ima manje od pet godina, što znači da imaju zakonsku garanciju ili produženu garanciju proizvođača. Srpski zakon obavezuje potrošača da popravke i zamene delova vrši isključivo u ovlašćenim servisima sa originalnim rezervnim delovima, u suprotnom gubi pravo na garanciju. Stoga nije iznenađujuće da se više od 80% popravki izvršenih u garantnom roku obavlja u servisima ovlašćenim od strane proizvođača. Za razliku od nezavisnih servisera, ovlašćeni servisi imaju ugovor sa proizvođačem koji ih obavezuju da ispune određene tehničke, kadrovske i finansijske uslove. Razlika u ceni popravke u garantnom roku i van istog je ogromna (u proseku 86%, dok je razlika u Evropskoj Uniji znatno manja – 15-20%). Glavni razlog su troškovi koje ovlašćeni serviseri snose da bi ispunili standarde proizvođača, ali takođe i “damping” od strane nezavisnih garaža od kojih mnoge radi “na crno”.

Tržišna snaga ovlašćenih servisera na tržištu popravki u garantnom roku će se verovatno smanjiti, kao i razlika u cenama, ukoliko srpska Uredba bude usklađena sa  Dopunskim smernicama Evropske Komisije, koje zabranjuju proizvođaču da garanciju uslovljava popravkom u ovlašćenim servisima.1 Rezultati Analize pokazuju da su nezavisni serviseri dominantni na tržištu postprodajnih usluga za koje ovlašćeni serviseri ne uživaju “privilegiju garancije”: više od 70% svih postprodajnih usluga (prodaje rezervnih delova, usluga održavanja i popravke) pružaju samostalni serviseri.

Nivo konkurencije na svim segmentima tržišta postprodajhih usluga (proizvođači, distributeri rezervnih delova, serviseri) je umeren/jak, bez očiglednih ograničenja konkurencije i ulaznih barijera. Analiza stoga preporučuje da buduća srpska Uredba ne treba da sadrži uslove koji bi bili strožiji od uslova iz evropske uredbe.

Dve tipične vrste sporazuma između ovlašćenih distributera, servisera i proizvođača su ugovori o selektivnoj distribuciji (proizvođač prodaje proizvode samo određenim distributerima/serviserima, koji su izabrani na osnovu objektivnih kriterijuma vezanih za prirodu proizvoda) i ugovori o ekskluzivnom brendiranju (takozvani “single branding”) (distributeri/serviseri ne smeju da prodaju proizvode koji konkurišu proizvodima proizvođača). Ovakvi ugovori su izuzeti od zabrane ukoliko ispunjavaju uslove Uredbe o vertikalnim sporazumima, naime, ukoliko ni distributer/serviser ni proizvođač nemaju tržišni udeo veći od 25%, i ukoliko ugovor ne sadrži tzv. tvrda  (“hard-core”) ograničenja. Sledeća ograničenja su naročito zabranjena:

• ograničavanje članovima sistema selektivne distribucije koji posluju na tržištu maloprodaje da prodaju ugovorni proizvod krajnjim kupcima;
• ograničavanje međusobnog snabdevanja između članova jednog sistema selektivne distribucije;
• ugovor kojim se prodavcu delova ograničava da delove koje prodaje kupcu radi izrade novog proizvoda prodaje kao rezervne delove trećim licima koje kupac nije ovlastio za popravku ili servisiranje njegovih proizvoda;
• zabrana konkurisanja na više od pet godina;
• zabrana članovima selektivnog distributivnog sistema da prodaju proizvode/obavljaju usluge konkurenata.

Ukoliko buduća Uredba bude usklađena sa pravilima EU, sadržaće još tri zabrane:

• proizvođač ne sme da zabrani članovima sistema selektivne distribucije da prodaju rezervne delove nezavisnim serviserima (u cilju sprečavanja zatvaranja tržišta samostalnim serviserima onemogućavanjem pristupa rezervnim delovima koji su na raspolaganju samo proizvođaču/ovlašćenoj mreži proizvođača, i koji su potrebni za održavanje/popravku vozila proizvođača);
• proizvođač ne sme da ograničava dobavljaču rezervnih delova, alata ili dijagnostičke opreme prodaju takvih delova drugim distributerima, serviserima ili krajnjim kupcima (npr., takozvani “tooling arrangments”);
• proizvođač koji koristi delove u prvoj ugradnji u proizvodnji motornih vozila ne sme da ograničava dobavljačima pravo da označe takve delove svojim žigom ili robnom markom (u cilju promovisanja prodaje kompatabilnih delova alternativnih dobavljača).

U Izveštaju o radu za 2015. Godinu, Komisija je navela da će buduća Uredba biti usklađena sa Dopunskim smernicama EK, koje pomažu pri oceni sporazuma o prodaji i popravci motornih vozila, i distribuciji rezervnih delova. Smernice su naročito korisne u graničnim slučajevima, kada restriktivnost ili dozvoljenost ponašanja zavisi od činjenica. Na primer, Smernice navode u kojim slučajevima i do koje mere specifične tehničke informacije vezane za brend proizvođača moraju da budu obelodanjene nezavisnim serviserima. Takođe, Smernice objašnjavaju da, iako je obično proizvođaču zabranjeno da obavezuje ovlašćenog servisera da prodaje nova motorna vozila, takva obaveza može biti opravdana u posebnim slučajevima kada se predstavlja novi brend.