U ranijem postu pisao sam o odluci Komisije za zaštitu konkurencije kojom je utvrđeno da je Frikom zloupotrebio dominantni položaj na tržištu veleprodaje industrijskog sladoleda tako što je određivao cene svojih proizvoda u daljoj prodaji, nametao ekskluzivitet maloprodavcima kroz izričite odredbe o ekskluzivnosti ili putem rabatnih shema, i vršio diskriminaciju među kupcima nudeći različite uslove plaćanja. Komisija je Frikom-u izrekla novčanu kaznu, tzv. meru zaštite konkurencije, u iznosu od oko 3 miliona evra. Po tužbi koju je Frikom podneo protiv odluke Komisije, Upravni sud je 12. marta 2013. godine doneo presudu kojom je potvrdio odluku Komisije kako u delu kojim se utvrđuje povreda konkurencije tako i u delu kojim se izriče mera zaštite konkurencije.
Frikom je pred Upravnim sudom odluku Komisije osporavao po sva tri osnova predviđena Zakonom o upravnim sporovima: pogrešna primena materijalnog prava, povreda postupka i pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Pošto Komisija još uvek nije objavila obrazloženje svog rešenja, ovaj post se bazira na tekstu presude i izreci rešenja Komisije.
Relevantno tržište
Komisija je definisala relevantno tržište kao tržište veleprodaje industrijskog sladoleda na teritoriji Republike Srbije. Frikom je u upravnom sporu tvrdio da Komisija nije adekvatno utvrdila relevantno tržište jer nije pokazala zbog čega takozvani zanatski sladoled (sladoled koji proizvode poslastičari) nije supstitut industrijski proizvedenom sladoledu.
Sud je odbacio ovaj argument, bez ulaženja u dalju analizu definicije relevantnog tržišta.
Postojanje dominantnog položaja
Frikom je takođe osporavao nalaz Komisije da je ova kompanija dominantna na tržištu industrijskog sladoleda. Prema Frikomu, Komisija je trebalo da uzme u obzir ne samo tržišne udele već i druge kriterijume iz člana 15 stav 1 Zakona o zaštiti konkurencije, uključujući pristup tržištima snabdevanja i distribucije, proizvodne kapacitete i ekonomsku snagu Frikomovih konkurenata, efekte Frikomovih radnji i uticaj velikih kupaca na Frikomovo ponašanje na tržištu.
Iz teksta presude može se zaključiti da se Komisija u svojoj odluci, u delu koji se odnosi na utvrđenje dominantnog položaja, pozvala na presudu Evropskog suda pravde (najverovatnije u predmetu United Brands). U postupku pred Upravnim sudom Frikom je tvrdio da pravni standardi iz presuda Evropskog suda pravde nisu pravno obavezujući u Srbiji, a naročito to nisu u konkretnom slučaju jer se definicija dominantnog položaja iz navedene presude Evropskom suda pravde razlikuje od definicije ovog pojma iz Zakona o zaštiti konkurencije.
Sud nije uvažio Frikomove argumente po pitanju postojanja dominantnog položaja, smatravši dovoljnim nalaz Komisije da je Frikomov tržišni udeo na relevantnom tržištu u relevantnom periodu bio oko 80%, da je kompanija imala samo jednog značajnijeg konkurenta i da je donosila poslovne odluke nezavisno od svojih konkurenata, dobavljača, kupaca i krajnjih potrošača.
Radnje zloupotrebe
Komisija je ustanovila da je Frikom zloupotrebio svoj dominantan položaj time što je određivao cene svojih proizvoda u daljoj prodaji, nametao ekskluzivnost maloprodavcima bilo kroz izričite odredbe bilo primenom rabatnih shema, i vršio diskriminaciju među svojim kupcima primenjujući na njih različite uslove plaćanja. Kompanija je osporila postojanje zloupotrebe, navodeći da Komisija nije ustanovila kakav su efekat Frikomove radnje imale na konkurenciju.
Sud je i u ovom pogledu stao na stanovište Komisije. Prema presudi, Komisija je utvrdila da odredbe Frikomovih ugovora sa kupcima po svojim efektima predstavljaju zloupotrebu dominantnog položaja iz člana 16 stav 2 Zakona o zaštiti konkurencije (ova odredba predstavlja pandan članu 102 stav 2 Sporazuma o funkcionisanju Evropske unije) a ove radnje po svojoj prirodi predstavljaju zloupotrebu dominantnog položaja. Čini se da je Upravni sud primenio per se pristup prilikom utvrđivanja zloupotreba.
Povrede postupka
Frikom je takođe tvrdio da je Komisija povredila pravila postupka, između ostalog time što nije donela formalne zaključke o odbijanju Frikomovih dokaznih predloga, uključujući predlog da se sasluša svedok na okolnost rabata koje je Frikomov glavni konkurent odobravao svojim kupcima. Kompanija je takođe tvrdila da joj nije omogućeno da se izjasni o pojedinim dokazima na kojima je Komisija zasnovala svoje rešenje, konkretno o podacima koje su Komisiji dostavljali državni organi i Frikomovi konkurenti.
Međutim, sud nije našao da je povređen postupak pred Komisijom. Sud je konstatovao da je Frikom svoje pravo na odbranu ostvario podnoseći odgovor na obaveštenje Komisije o bitnim činjenicama, dokazima i ostalim elementima na kojima će Komisija zasnovati svoje rešenje i druge podneske tokom istražnog postupka. Prema stanovištu suda, Komisija je pravilno postupila kada je odbila Frikomov predlog da se sasluša svedok na okolnost rabata konkurenta, navodeći da se predloženi dokaz ticao odnosa između predloženog svedoka i učesnika na tržištu koji nije stranka u predmetnom postupku.
Zastarelost
Frikom je dalje tvrdio da je pravo Komisije da izrekne novčanu kaznu za povrede konkurencije učinjene tokom 2008. i 2009. godine bilo zastarelo. Prema Zakonu o zaštiti konkurencije, mera zaštite konkurencije, tj. novčana kazna, ne može se odrediti niti naplatiti protekom tri godine od poslednjeg dana vremenskog perioda izvršenja radnje.
Sud se nije složio sa tužiocem, našavši da su u predmetnom slučaju povrede konkurencije nastavljene tokom 2011. a u nekim slučajevima i tokom 2012. godine.
