Komisija za zaštitu konkurencije (“Komisija“) izrekla je 28. januara 2016. godine novčanu kaznu za određivanje cene u daljoj prodaji (engl. – resale price maintenance, “RPM“) dobavljaču elektronskih cigareta i tečnosti za elektronske cigarete, Umbrella Corporation Ltd (“Dobavljač“) i maloprodavcima.
Očigledan dokaz zabranjenog sporazuma bila je odredba model ugovora koja je zabranjivala maloprodavcu da odredi niže cene od onih koje preporuči Dobavljač.
Stranke su tvrdile da je ova odredba posledica nehata, a ne zle namere. Dobavljač je objasnio da je model ugovore “preuzeo sa interneta” u vreme kada mu nije bila dostupna adekvatna pravna pomoć. Vlasnica samostalne trgovinske radnje navela je da je kupila pet elektronskih cigareta za svoje lične potrebe. Druga preduzetnica, koja ima dve apoteke u Beogradu, tvrdila je da se u praksi nije pridržavala sporne odredbe već je samostalno određivala cene i ni u jednom trenutku nije bila primoravana od strane Dobavljača da prodaje proizvode po određenoj ceni. Štaviše, kaže, dobila je veliki rabat od Dobavljača. Ova preduzetnica je objasnila da usled nedostatka pravnog znanja nije obratila pažnju na problematične odredbe. Stranke su u istrazi takođe tvrdile da Dobavljač nikada nije kontrolisao da li maloprodavci poštuju preporučene minimalne cene niti je preduzimao bilo kakve mere u tom smislu. Naprotiv, Dobavljač je objavio veleprodajne cene na svom veb-sajtu, a maloprodavci su navodno bili potpuno slobodni da samostalno određuju cene za svoje potrošače.
Komisija je priznala da ne postoje dokazi da su odredbe ikada bile primenjene. Komisija je takođe priznala da su RPM odredbe imale ograničen uticaj na tržište – ugovori između Dobavljača i drugih maloprodavaca nisu sadržali slične odredbe, a roba koje je bila predmet spornog ugovora je predstavljala manje od 1% Dobavljačevih ostvarenih prihoda. Dalje, ovi ugovori su bili ograničeni na samo nekoliko beogradskih lokacija na kojima dva maloprodavca imaju svoje maloprodajne objekte.
Međutim, odsustvo namere, činjenica da odredbe nisu imale nikakav značajan efekat i činjenica da su strane bile aktivne na ograničenom geografskom području nisu bile dovoljne da ih oslobode odgovornosti. Komisija je ocenila da sporne odredbe o određivanju cena u daljoj prodaji u sporazumima o distribuciji predstavljaju “veoma tešku povredu konkurencije”, koja je zabranjena po cilju. Klasifikacija sporne odredbe kao “veoma teške” povrede konkurencije je, u datim okolnostima, preterana, a skromne novčane kazne (0,4% i 0,2% od godišnjeg prihoda Dobavljača, odnosno svakog distributera) koje je Komisija izrekla to i potvrđuju. U sličnom slučaju iz 2003. godine, Evropska komisija je ocenila da RPM odredbe u ugovorima koji imaju ograničen uticaj na tržište čine “teške”, a ne “veoma teške” povrede konkurencije (Yamaha).
Određivanje cene u daljoj prodaji nije uvek zabranjeno. Smernice Evropske komisije o vertikalnim ograničenjima potvrđuju da određivanje cene u maloprodaji može biti pozitivno po konkurenciju, u kom slučaju ovakve odredbe mogu dobiti pojedinačno izuzeće. Konkretno, Evropska komisija je ustanovila da određivanje cene u daljoj prodaji može dovesti do povećanja efikasnosti i biti od koristi potrošačima u slučaju uvođenja novih proizvoda, organizovanja kratkoročnih kampanja niskih cena ili pružanja pretprodajinih usluga za kompleksne proizvode na nivou maloprodaje. U 2007. godini, Vrhovni sud SAD je u predmetu Leegin prekinuo praksu tretiranja RPMa kao per se povrede propisa o zaštiti konkurencije. Nakon te presude, u SAD se RPM odredbe u ugovorima o distribuciji ne smatraju zabranjenim per se već podležu ad hoc testiranju njihovog efekta po konkurenciju.
