O slučaju Frikom već smo pisali u dva navrata – o izreci rešenja Komisije za zaštitu konkurencije iz 2012. godine kojim je ovom proizvođaču sladoleda izrečena novčana kazna zbog zloupotrebe dominantnog položaja i o presudi Upravnog suda iz 2013. godine kojom je to rešenje Komisije potvrđeno. 6. februara 2014. godine Vrhovni kasacioni sud potvrdio je presudu Upravnog suda, nakon čega je Komisija objavila obrazloženje svoje odluke iz 2012. godine. Jedan od zanimljivih delova obrazloženja tiče se zakonitosti preporučenih cena u daljoj prodaji, što je i tema ovog posta.
Prethodna praksa Komisije
Pre nego što je donela odluku u predmetu Frikom, Komisija se u nekoliko navrata osvrnula na pitanje zakonitosti preporučenih i maksimalnih cena u daljoj prodaji. U mišljenju objavljenom 2009. godine, Komisija je navela da dobavljač ima mogućnost da nametne kupcu maksimalnu cenu za dalju prodaju ili da preporuči cenu za dalju prodaju, dokle god je kupac slobodan da prodaje kupljeni proizvod po ceni koju sam odredi. Komisija je tada istakla da preporučivanje cena ne sme biti povezano sa bilo kakvim uslovljavanjem koje bi rezultiralo obavezom kupca da prihvati preporučenu cenu kao rezultat izvršenog pritiska ili ponuđenog podsticaja.
Komisija je slično stanovište izrazila i u dve svoje odluke u vezi sa određivanjem cena u daljoj prodaji iz 2011. godine (Grand Prom-Idea i Swisslion-Idea).
Preporučene cene u odluci u predmetu Frikom
Komisijina odluka u predmetu Frikom pruža dodatne kriterijume u vezi sa ocenom zakonitosti preporučenih cena. Analitički okvir Komisije zasnovan je na Smernicama Evropske komisije o vertikalnim ograničenjima (Komisija se u svojoj odluci u nekoliko navrata poziva na ovaj dokument).
Komisija pre svega ističe da se određivanje cene u daljoj prodaji može postići ne samo izričito već i posredno. Primera radi, indirektni načini određivanja cene u daljoj prodaji mogu biti sporazum kojim se utvrđuje distributivna marža, određivanje maksimalnog nivoa popusta koje distributer može dati u odnosu na propisani nivo cene, obezbeđivanje rabata ili povraćaja promotivnih troškova od strane dobavljača, pri tome imajući u vidu dati nivo cene, povezivanje propisane prodajne cene sa prodajnom cenom konkurenta, pretnje, zastrašivanje, upozorenja, kazne, odlaganje ili obustavu isporuka ili otkaz ugovora u vezi sa poštovanjem datog nivoa cena.
Prema Komisiji, najznačajniji faktor prilikom ocene antikompetitivnih efekata maksimalnih ili preporučenih cena jeste tržišna pozicija dobavljača. Što je jača tržišna pozicija dobavljača (naročito ako je istovremeno i proizvođač relevantnog proizvoda sa tržišnim udelom značajno preko 40% na visoko koncentrisanom tržištu) to je veći rizik da će maksimalna ili preporučena cena u daljoj prodaji biti uniformno primenjena od strane maloprodavaca, koji će se teško odlučiti da odstupe od cene koju doživljavaju kao preferiranu cenu koju je predložio važan dobavljač. Komisija je dodala da opisani efekat naročito dolazi do izražaja kod malih i srednjih kupaca – maloprodavaca, koji imaju slabiju pregovaračku poziciju u odnosu na velikog dobavljača i kojima je u interesu da obezbede poslovanje sa tako snažnim poslovnim partnerom.
U svojoj odluci u predmetu Frikom Komisija navodi da preporučene i maksimalne cene mogu biti predmet grupnog izuzeća od zabrane, pod uslovom da su zadovoljeni uslovi predviđeni uredbom o grupnom izuzeću, uključujući i uslov da nijedna ugovorna strane nema tržišni udeo veći od 25%. Međutim, grupno izuzeće se ne primenjuje ukoliko preporučene/maksimalne cene imaju efekat minimalnih ili fiksnih cena, koje se smatraju teškim ograničenjem konkurencije. Iako nije isključila mogućnost da čak i takva teška ograničenja budu izuzeta od zabrane prema postupku za pojedinačno izuzeće, Komisija je istakla da bi pojedinačno izuzeće za takve sporazume bilo moguće samo u izuzetnim slučajevima.
Nakon što je izložila navedeni analitički okvir, Komisija je na osnovu činjenica predmetnog slučaja ustanovila da je Frikom zloupotrebio svoj dominantan položaj na tržištu između ostalog i tako što je nametao cene u daljoj prodaji – prvobitno izričitim ugovaranjem maloprodajnih cena a potom ugovaranjem preporučenih cena koje su u stvarnosti imale efekat fiksnih cena iz razloga što je prvobitni period, kada je cena u daljoj prodaji izričito određivana, trajao dovoljno dugo da kod Frikomovihkupaca stvori naviku da poštuju njegovu volju u pogledu cena u daljoj prodaji.
***
Odluka Komisije u predmetu Frikom značajna je iz dva razloga.
Prvo, odluka pokazuje da, pod određenim uslovima, Komisija može tretirati preporučene ili maksimalne cene kao restriktivne sporazume, posebno kada dobavljač ima snažnu poziciju na tržištu.
Drugo, nametanje cena u daljoj prodaji može biti kvalifikovano ne samo kao restriktivni sporazum već i kao oblik zloupotrebe dominantnog položaja.
