Vrhovni kasacioni sud se u presudi od 14. februara 2013. godine bavio pitanjem aktivne legitimacije u upravnom sporu protiv odluke Komisije za zaštitu konkurencije o izuzeću od zabrane restriktivnog sporazuma. Poverljiva verzija presude objavljena je na sajtu suda tek u maju. Sud je primenio usko tumačanje odredbi o aktivnoj legitimaciji, dozvolivši pravo na tužbu samo stranama sporazuma koji je predmet postupka za pojedinačno izuzeće.
Pojedinačno izuzeće po Zakonu o zaštiti konkurencije
Zakon o zaštiti konkurencije omogućava učesnicima restriktivnog sporazuma da podnesu Komisiji za zaštitu konkurencije zahtev za pojedinačno izuzeće sporazuma od zabrane. Da bi se sporazum kvalifikovao za pojedinačno izuzeće, učesnici sporazuma moraju dokazati ispunjenost četiri kumulativna uslova iz člana 11 Zakona o zaštiti konkurencije: da ugovor dovodi do povećanja efikasnosti, da potrošačima obezbeđuje pravičan deo koristi, da su ograničenja u ugovoru nužna i da ugovor ne dovodi do eliminisanja konkurencije. Izuzeće se može dobiti najviše na osam godina, sa mogućnošću produženja koje mora biti zatraženo od Komisije najmanje dva meseca pre isteka perioda na koje je izuzeće incijalno odobreno.
Rešenje Komisije o pojedinačnom izuzeću je konačno u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom. Zakon o zaštiti konkurencije ne reguliše izričito pitanje ko ima pravo na podnošenje tužbe protiv rešenje Komisije o pojedinačnom izuzeću, što znači da se u tom slučaju primenjuju opšta pravila o upravnim sporovima. Prema Zakonu u upravnim sporovima tužilac može da bude bilo koje lice kome je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovan interes.
Ugovor između Telekoma i Centrosinergije
Slučaj koji je predmet analize odnosi se na ugovor o distribuciji zaključen između Telekoma Srbije i društva Centrosinergija, kojim je Centrosinergija postavljena kao generalni distributer Telekomovih elektronskih dopuna za mobilne telefone. Prema ugovoru, Centrosinergija distribuira Telekomove elektronske dopune preko svoje sopstvene maloprodajne mreže kao i preko svojih poddistributera. Presuda ne sadrži informaciju o tome zašto se ugovor nije kvalifikovao za grupno izuzeće, ali se može pretpostaviti da je to zbog toga kombinovani tržišni udeo ugovornih strana premašuje propisani prag od 25% za grupno izuzeće.
Na osnovu zahteva ugovornih strana, Komisija je rešenjem od 17. jula 2012. odobrila ovom sporazumu pojedinačno izuzeće na period od četiri godine. Pojedinačno izuzeće je zatraženo zbog ekskluzivnosti ugovora. Ugovor naime predviđa da će Centrosinergija biti jedini generalni distributer najmanje tokom početnog perioda važenja ugovora a u zahtevu za pojedinačno izuzeće strane su bile navele da je verovatno da će Centrosinergija biti najveći a moguće i jedini generalni distributer tokom celog perioda trajanja ugovora.
Nakon imenovanja Centrosinergije za generalnog distributera, Telekom je raskinuo ugovore sa postojećim distributerima. Četiri bivša distributera obratila su se Upravnom sudu zahtevajući poništaj rešenja Komisije kojim se sporazumu daje pojedinačno izuzeće. Komisija je u svom odgovoru na tužbu navela da tužioci nemaju aktivnu legitimaciju s obzirom da se napadnutim rešenjem ne dira u njihova prava ili na zakonu zasnovane interese, već se rešenje odnosi samo na prava i obaveze učesnika izuzetog sporazuma. U rešenju od 25. oktobra 2012. godine, Upravni sud je prihvatio gledište Komisije i odbio tužbe distributera.
Tri od četiri distributera podnela su Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke. Distributeri su naveli da imaju pravo da pokrenu upravni spor protiv rešenja o pojedinačnom izuzeću s obzirom da su im takvom odlukom povređena prava i na zakonu zasnovani interesi i to time što je Telekom, kao rezultat izuzeća, raskinuo sa njima ugovore o distribuciji čime im je onemogućeno da obavljaju svoju poslovnu delatnost. Distributeri su takođe smatrali da njihov pravni interes da pokrenu upravni spor protiv rešenja Komisije o pojedinačnom izuzeću proizlazi i iz činjenice da su imali pravo da podnesu „inicijativu“ u postupku pred Komisijom. Pretpostavljamo da su distributeri mislili na incijativu za pokretanje postupka ispitivanja povrede konkurencije od strane Komisije, koju može da podnese bilo koje lice koje za to ima interes.
Vrhovni kasacioni sud je, međutim, potvrdio nalaz Upravnog suda da tužioci nemaju aktivnu legitimaciju, držeći da se „osporenim aktom ne dira očigledno u pravo tužilaca ili u njihov na zakonu zasnovan interes“, već se taj odnosi isključivo na prava i obaveze učesnika izuzetog sporazuma. U suštini, sud je presudio da upravni spor protiv odluka Komisije o pojedinačnom izuzeću mogu pokrenuti jedino stranke koje su učestvovale u postupku pred Komisijom, tj. ugovorne strane sporazuma koji je predmet izuzeća.
Pravo EU
Nakon usvajanja Regulative 1/2003, pravo konkurencije EU više ne poznaje mogućnost dobijanja pojedinačnog izuzeća restriktivnog sporazuma od zabrane na osnovu prethodne notifikacije. Odredbe o pojedinačnom izuzeću u pravu Srbije modelirane su na osnovu Regulative 17/62.
Prema presudi Prvostepenog suda u Metropole télévision and Others v Commission, donetoj u vreme važenja Regulative 17/62, pravo na osporavanje odluka o pojedinačnom izuzeću nije bilo ograničeno samo na ugovorne strane sporazuma koji je bio predmet postupka pred Evropskom komisijom.
U pomenutom predmetu, Evropska komisija je odobrila pojedinačno izuzeće ugovoru o saradnji u cilju uspostavljanja udruženja emitera pod nazivom „Evropska radiodifuzna unija“ (ERU). Svrha ove unije sastojala se u unapređivanju razmene programa između članova. Saradnja u okviru unije obuhvatala je zajedničko pregovaranje, sticanje i podelu televizijskih prava na sportske događaje. Unija je došla pod istragu Evropske komisije kada se jedan sportski TV kanal (koji nije bio član ERU) požalio da su ERU i njegovi članovi odbili da mu izdaju pod-licencu za retransmisiju sportskih događaja. Posle obaveštenja Komisije o postojanju povrede konkurencije, ERU je notifikovao Komisiji pravila o sticanju i razmeni sportskih emisija i podneo zahtev za pojedinačno izuzeće istih. Komisija je odobrila izuzeće.
Određene TV stanice – koje nisu bile članice ERU – osporile su pred Prvostepenim sudom odluku Komisije o odobrenju pojedinačnog izuzeća. Sud se susreo sa pitanjem da li tužioci imaju pravo na podnošenje tužbe. Primenjujući član 230, stav 4 Ugovora o Evropskoj zajednici (sada član 263. Stav 4 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije), sud je na ovo pitanje odgovorio pozitivno. Prema citiranoj odredbi, postupak protiv odluka Evropske komisije mogu pokrenuti ne samo lica na koje se odluka odnosi, već i bilo koje drugo lice koje ima direktni i pojedinačni interes. Prvostepeni sud je posebno naglasio da su tužioci bili pogođeni pojedinačnim izuzećem s obzirom da im je izuzeti sporazum onemogućio da uživaju određene pogodnosti koje članstvo u ERU sa sobom nosi. Sud se potom upustio u analizu merituma odluke o izuzeću i poništio je našavši da uslovi za izuzeće nisu bili ispunjeni.
