Restriktivni sporazumi tj. sporazumi koji imaju za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije, mogu biti izuzeti od zabrane ukoliko su pokriveni nekim od propisanih “grupnih”, tj. “blok” izuzeća (izuzeća koji se primenjuju na kategoriju sporazuma). Ako se grupno izuzeće ne primenjuje na određen sporazum, bilo zato što za konkretan tip sporazuma ne postoji grupno izuzeće, bilo zato što konkretan sporazum izlazi iz okvira postojećeg grupnog izuzeća, sporazum još uvek može izbeći status zabranjenog sporazuma ukoliko ispunjava propisane uslove za pojedinačno izuzeće. U Srbiji, kao i u EU, ugovorne strane same ocenjuju da li je sporazum uopšte restriktivan, te ako jeste da li ispunjava uslove propisane blok izuzećem. Srbija i EU se, međutim, razlikuju u pogledu procedure za primenu individualnih izuzeća. Od stupanja na snagu Evropske Regulative 1/2003, u EU se sistem samoocenjivanja proteže i na individualno izuzeće. Ugovorne strane same procenjuju ne samo da li im je restriktivni sporazum pokriven grupnim izuzećem već i, ako utvrde da nije, da li su ispunjeni uslovi za pojedinačni izuzeće. Ukoliko Evropska Komisija pokrene istragu protiv ugovornih strana zbog sumnji da im je sporazum restriktivan, ugovorne strane se mogu odbraniti od optužbe ako dokažu da su u konkretnom slučaju ispunjeni svi uslovi za pojedinačno izuzeće. U ovom pogledu se srpski propisi o restriktivnim sporazumima drastično razlikuju od EU regulative. U Srbiji, čiji se porpisi u ovom pogledu baziraju na Evropskoj Regulativi 17/62, ugovorne strane su dužne da restriktivni sporazum prijave Komisiji i od nje zatraže da donese administrativni akt kojim odobrava pojedinačno izuzeće.
Komisija za zaštitu konkurencije je nedavno na svom sajtu objavila Uputstvo u vezi sa podnošenjem zahteva za pojedinačno izuzeće (“Uputstvo”).
Komisija u Uputstvu naglašava da ako ugovorne strane primenjuju restriktivni sporazum za koji nisu dobile prethodno pojedinačno izuzeće u posebnom postupku, pa Komisija pokrene istragu, restriktivni sporazum će biti oglašen ništavim čak i ako strane obuhvaćene istragom u okviru istrage dokažu postojanje uslova za pojedinačno izuzeće. Ispunjenost uslova za pojedinačno izuzeće može samo predstavljati olakšavajuću okolnost pri određivanju visine kazne (mere zaštite konkurencije).
Uputstvo zatim podseća da direktna primena propisa koji čine pravnu tekovinu EU u Srbiji nije moguća ali da po članu 73. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (“SSP”) Komisija ima obavezu da primenjuje “kriterijume koji proističu iz primene pravila konkurencije koja se primenjuju u EU, naročito iz članova 101. i 102. Ugovora o funkcionisanju Evropske Unije (“UFEU”) i instrumenata tumačenja koje su usvojile institucije EU”. Ovde bismo primetili da je razlika između “primene propisa koji čine pravnu tekovinu EU” i “primene kriterijuma koji proističu iz primene pravila konkurencije koja se primenjuju u EU i iz instrumenta tumačenja koje su usvojile institucije EU” nejasna. Takođe, valja napomenuti da se odredbe SSP-a primenjuju samo tamo gde postoji uticaj na trgovinu između Srbije i EU (mada će ovaj uslov u većini slučajeva biti ispunjen).
Komisija dalje podseća da u postupku za pojedinačno izuzeće ugovorne strane mogu Komisiji dostaviti ne samo potpisan sporazum već i nacrt sporazuma, pa čak i samo opis restriktivnih odredbi. U tom slučaju, međutim, pojedinačno izuzeće ne obuhvata odredbe sporazuma koje nisu sadržane u nacrtu, odnosno koje nisu navedene u zahtevu za pojedinačno izuzeće, kao ni odredbe koje u kontekstu celokupnog sporazuma mogu dobiti drugačiji smisao od onog koji imaju kada se prikažu izdvojeno iz celokupnog sporazuma.
Zakon ne propisuje od kog trenutka važi pojedinačno izuzeće od zabrane restriktivnog sporazuma. S tim u vezi, Komisija u Uputstvu obaveštava učesnike na tržištu da će ubuduće odobravati izuzeće sa važenjem počev od dana podnošenja potpunog zahteva, a ne od dana zaključenja restriktivnog sporazuma, te da “neće imati razumevanje” prema stranama koje budu primenjivale restriktivan sporazum pre nego što podnesu zahtev za izuće. Potpunu pravnu sigurnost učesnici na tržištu imaju samo ako primenu sporazuma uslove pozitivnom odlukom Komisije po zahtevu za pojedinačno izuzeće.
Konačno, Komisija podseća da njena uloga nije da savetuje strane o tome da li je neka ugovorna odredba restriktivna ili ne, i ako da, na koji se način može usaglasiti sa Zakonom. Komisija ipak najavljuje smernice koje će, kako kaže, pomoći učesnicima na tržištu u sprovođenju “samoocenjivanja” tj. utvrđivanja da li konkretan restriktivni sporazum ispunjava uslove za “blok izuzeće”, ili je potrebno podneti zahtev za pojedinačno izuzeće od zabrane.
