Sud Bosne i Hercegovine (BiH) je u oktobru 2015. godine potvrdio rešenje Agencije za zaštitu ličnih podataka BiH (“Agencija”) u kom je Agencija utvrdila nezakonitu upotrebu video nadzora od strane Ministarstva finansija Federacije BiH. Presuda Suda BiH i rešenje Agencije spadaju među malobrojne odluke sudova i organa za zaštitu podataka o ličnosti u BiH, Srbiji i Crnoj Gori na temu video nadzora.
Agencija i Sud BiH su odlučivali o granicama dozvoljenog video nadzora, pri čemu Zakon o zaštiti ličnih podataka BiH ne pruža jasne smernice u tom pogledu. Zakon od 2011. godine propisuje tek toliko da je rukovalac koji sprovodi video nadzor dužan da donese odluku која će sadržavati pravila obrade (osim ukoliko je video nadzor propisan zakonom) i da istakne obaveštenje o obavljanju video nadzora i kontakt putem kog lica mogu dobiti pojedinosti o video nadzoru (član 21a Zakona o zaštiti ličnih podataka).
Rešenje Agencije iz novembra 2013. godine (UP1 03_1_37_2_145/13) posebno je vredno pažnje, zbog svog analitičkog pristupa pitanju privatnosti na radnom mestu.
Agencija je primila prigovor lica zaposlenog u federalnom Ministarstvu finansija u kom je zaposleni naveo da su kamere postavljene u hodnicima Ministarstva omogućile nadređenom da proverava njegovo kretanje. Zaposleni je zatražio od Agencije da ispita postojanje pravnog osnova za instaliranje video nadzora i korišćenje snimka video kamere u svrhu praćenja zaposlenog. Nadalje, zaposleni je zahtevao da, ukoliko Agencija nađe da se instaliranim kamerama narušava privatnost zaposlenih, Agencija naredi deinstaliranje postavljenih kamera.
Nakon što je Agencija sprovela inspekcijski nadzor u prostorijama Ministarstva u septembru 2013. godine, utvrdila je da su kamere snimale ne samo ulaz u lift i stepenište, već i hodnike u kojima se nalaze kancelarije. Ministarstvo bi čuvalo snimke oko tri dana, nakon čega se snimci automatski presnimavaju.
Agencija je utvrdila da je Ministarstvo vršilo obradu podataka o ličnosti bez pravnog osnova. U nedostatku zakona koji propisuje video nadzor a koji bi bio primenljiv na Ministarstvo, te u nedostatku saglasnosti lica, jedini preostali osnov za obradu podataka o ličnosti putem video nadzora bio bi zakoniti interes Ministarstva, u skladu sa članom 6, stav 1(e), Zakona o zaštiti ličnih podataka. Ta odredba dozvoljava obradu bez saglasnosti lica “ako je neophodna zaštita zakonitih prava i interesa koje ostvaruje kontrolor ili treće lice, i ako takva obrada ličnih podataka nije u suprotnosti sa pravom nosioca podataka da zaštiti sopstveni privatni i lični život”. Iako je Agencija u načelu prihvatila ovaj osnov za obradu, odbacila je njegovu primenu u konkretnom slučaju zbog toga što je nadzor bio prekomeran s obzirom na svrhu.
Svrha u ovom slučaju nije bila određena jer Ministarstvo, postupajući suprotno obavezi iz člana 21a Zakona o zaštiti ličnih podataka, nije donelo odluku o pravilima obrade u kojem bi se definisala svrha nadzora. Agencija je pošla od pretpostavke da je svrha povećanje stapena bezbednosti u zgradi Ministarstva, zato što su kamere bile postavljene tako da snimaju ulaz u lift i stepenište. Međutim, Agencija je ispitivala opravdanost snimanja dodatnog prostora koji je pod nadzorom kamera, a to su bili hodnici. Agencija je zaključila da se hodnici koriste za različite privatne potrebe i komunikaciju, tokom kojih zaposleni izražavaju lične navike i aktivnosti, što podrazumeva određen stepen privatnosti.
Agencija je posebno razmatrala činjenicu da postoji obezbeđenje koje kontroliše ko ulazi i izlazi iz Ministarstva, čime se već postiže određeni nivo bezbednosti. Ovo ide u prilog argumentu o prekomernosti postavljenog video nadzora.
Agencija nije prihvatila argument Ministarstva da, prema njihovom saznanju, niko nije ostvario pristup snimljenom materijalu sa ciljem da kontroliše kretanje podnosioca prigovora ili njegovo prisustvo na poslu. Međutim, sama činjenica da postoji mogućnost za takvu upotrebu neprihvatljiva je za Agenciju.
Agencija je pružila Ministarstvu mogućnost da nastavi sa sprovođenjem video nadzora, pod uslovom da donese odluku o pravilima obrade i da podesi kamere na način da ne snimaju hodnike. U suprotnom, Ministarstvo bi moralo da prekine sa sprovođenjem video nadzora.
U zaključku svog obrazloženja Agencija citra stav 29 odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Niemietz protiv Nemačke (1992), u kojoj je Sud utvrdio povredu prava na privatni i porodični život (član 8 Evropske Konvencije o ljudskim pravima). U delu tog stava navodi se sledeće:
“Sud ne smatra mogućim niti nužnim da pokuša iscrpno definisati pojam ‘privatnog života’. Međutim, bilo bi previše restriktivno ograničiti ovaj pojam na ‘unutrašnji krug’ u kojem pojedinac može živeti svoj sopstveni lični život kako to on izabere i isključiti iz toga čitav spoljašnji svet koji nije obuhvaćen tim krugom. Poštovanje privatnog života mora takođe obuhvatati u određenom stepenu i pravo na uspostavljanje i razvijanje odnosa sa drugim ljudskim bićima. Nadalje, proizlazi da ne postoji principijelni razlog zašto bi se ovo shvatanje pojma ‘privatnog života’ trebalo uzeti tako da isključuje aktivnosti profesionalne ili poslovne prirode, pošto, uostalom, većina ljudi kroz profesionalni život ima značajnu, ako ne i najveću mogućnost razvoja odnosa sa spoljašnjim svetom.”
U Srbiji dozvoljenost obrade podataka o ličnosti putem video nadzora nije regulisana zakonom. Srpski Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti je još 2014. godine dao predlog za detaljno regulisanje video nadzora, u svom Modelu zakona o zaštiti podataka o ličnosti, ali je Ministarstvo pravde propustilo da reguliše ovo pitanje u svom nacrtu zakona o zaštiti podataka o ličnosti iz novembra 2015. godine.
U međuvremenu, odgovor Poverenika u vezi sa video nadzorom stambenih zgrada (objavljen na njegovoj web stranici u delu “Pitanja i odgovori”) daje pojedine smernice koje su primenjive i kada je reč o nadzoru na radnom mestu. Poverenik je u svom odgovoru istakao važnost primene usvojenih međunarodnih standarda u ovoj oblasti, koji prema Povereniku obuhvataju: postavljanje kamera na način da se ne snima veći prostor od onog koji je neophodan za ostvarenje svrhe obrade; postavljanje obaveštenja na vidnom mestu da je prostor pod video nadzorom (sa nazivom rukovaoca i kontakt podacima putem kojih se mogu dobiti informacije u vezi sa konkretnim video nadzorom); i obezbeđenje mera zaštite od neovlašćenog pristupa video materijalu.
Ipak, ove smernice Poverenika ne daju jasan odgovor na to koji delovi poslovnih prostorija mogu da budu predmet nadzora, na način koji bi pomirio poslodavčev legitiman interes da kontroliše proces rada sa jedne strane, i načelo srazmernosti obrade podataka o ličnosti sa druge strane.
Za razliku od srpskog zakona, u Crnoj Gori je u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti iz 2008. godine čitav odeljak posvećen video nadzoru. Crnogorski zakon na izričit način ostavlja prostor za uživanje privatnosti na radnom mestu u razumnoj meri. Pristup službenom prostoru može biti nadziran radi obezbeđivanja bezbednosti lica i imovine ili kontrole ulaska i izlaska iz službenog prostora. Takođe, nadzor je dozvoljen ako, s obzirom na prirodu posla, postoji rizik za zaposlene. Nadzor nad unutrašnjošću poslovnog prostora može biti implementiran ukoliko je to neophodno radi zaštite bezbednosti lica, imovine ili tajnih podataka i ako se to ne može ostvariti na drugi način. Video nadzor nije dozvoljen van prostora u kojem se vrši rad, kao npr. u garderoberima, liftovima ili prostoru predviđenom za stranke i posetioce.
Dodatno, crnogorski zakon propisuje da je poslodavac dužan da donese odluku koja sadrži razloge za instalaciju video nadzora (osim ako poseban zakon propisuje video nadzor u konkretnom slučaju). Zaposleni moraju biti upoznati u pisanoj formi o video nadzoru, dok za postavljanje video nadzora unutar prostorija poslodavac mora tražiti i mišljenje sindikata. Rukovalac mora na vidnom mestu da postavi obaveštenje o video u kome se navodi naziv rukovaoca i kontakt telefon putem kojeg lice može dobiti informacije o tome gde i koliko dugo se čuvaju snimci iz sistema video nadzora.
