13. marta 2017. godine, Komisija za zaštitu konkurencije (“Komisija“) izrekla je kaznu od ukupno RSD 31.751.637 društvima Victoriaoil i Vital, dva od četiri proizvođača ulja aktivna u Srbiji, zbog zaključenja horizontalnog restriktivnog sporazuma kojim se ograničava i kontroliše proizvodnja i tržište jestivog suncokretovog ulja. Odluka je značajna zbog korišćenja kompleksne regresione ekonomske analize od strane Komisije. Međutim, nije sve tako ružičasto – odluka je već primila oštre kritike zbog niske kazne izreknute društvima.
Činjenice
4. septembra 2014. godine, Victoriaoil i Vital su zaključili ugovor o poslovnoj saradnji, u skladu sa kojim se Victoriaoil obavezuje da proizvodi i pakuje boce od 1 litra jestivog suncokretovog ulja za Vital, koji te boce onda dalje plasira na tržištu pod svojim “Vital” brendom. Vital je izmestio proizvodnju Victoriaoil-u iz razloga što je deo njihove proizvodnje bio pod remontom, te je Vital navodno bio u nemogućnosti da zadovolji potražnju za svojim jestivim suncokretovim uljem. Komisija je za “blisku poslovnu vezu” između ova dva konkurenta saznala u okviru postupka za pojedinačno izuzeće jednog drugog ugovora o saradnji između istih strana (u Srbiji još uvek postoji pre-notifikacioni sistem za pojedinačno izuzeće, kakav je postojao u EU do 2003).
Analiza
Komisija je ustanovila da je sporni ugovor o proizvodnji ograničio konkurenciju između Vitalovog brenda “Vital” i Victoriaoil-ovog brenda “Iskon”. Prema nalazu Komisije, činjenica da je Victoriaoil proizvodio oba brenda imala je za rezultat ograničenje krajnje proizvodnje, jer je Vital u potpunosti prestao sa (samostalnom) proizvodnjom jestivog rafinisanog suncokretovog ulja, dok je njegovo povezano društvo “Sunce” smanjilo proizvodnju za pola. Dalje, Ugovor je doveo do identičnog porasta cena jestivog rafinisanog suncokretovog litarskog ulja “Vital” i “Iskon”. Visoki nivo sličnosti na planu troškova (ommonality of costs) Victoriaoil-a i Vitala, kao i ugovorni okvir koji je omogućio razmenu osetljivih informacija između ove dve strane je, prema Komisiji, doveo do restriktivnog ishoda.
Komisija je ustanovila da ugovor o izmeštanju proizvodnje ne bi ispunio uslove za pojedinačno izuzeće, čak i da je ono bilo zahtevano, jer ne bi zadovoljio test proporcionalnosti. Prema Komisiji, Vital je imao manje restriktivnu alternativu za proizvodnju jestivog suncokretovog ulja. Konkretno, Komisija je ustanovila da je Vitalovo povezano društvo Sunce imalo dovoljno kapaciteta da preuzme kako svoju, tako i Vitalovu proizvodnju. Dalje, sporni ugovor nije doveo ni do povećanja kvaliteta ni do veće raznovrsnosti ponude jestivog rafinisanog suncokretovog a srpskom tržištu. U svetlu prethodno navedenog, Komisija je ustanovila da ugovor krši član 10 Zakona o Zaštiti Konkurenciji, koji zabranjuje ugovore i usaglašene prakse koji imaju za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje, konkurencije na teritoriji Republike Srbije.
Dihotomija cilj/posledica
Komisija je propustila odličnu priliku da razjasni razliku između ograničenja konkurencije po cilju i ograničenja po posledici. U vrlo kratkom pasusu, Komisija je jednostavno rekla da sporazum ne sadrži “najteža ograničenja konkurencije”, nakon čega je sprovela detaljnu analizu efekata sporazuma na relevantno tržište. Komisija je utvrdila da sporazum ne samo što omogućava razmenu osetljivih podataka između Victoriaoil-a i Vitala, već da je do razmene zaista i došlo. U skladu sa nalazima Komisije, razmena osetljivih podataka je omogućila Victoriaoil-u da predvidi buduću poslovnu strategiju Vital-a. Po ugledu na test koji je uspostavio Evropski sud pravde 2008. godine u slučaju T-Mobile, razmena podataka između konkurenata je “ima za cilj narušavanje konkurencije ukoliko ima sposobnost da ukloni neizvesnosti u vezi sa nameravanim ponašanjem društva koja učestvuju u toj razmeni”. U tom kontekstu, bilo bi zanimljivije da je Komisija detaljnije obrazložila zašto je ocenila da ugovor nema za cilj narušavanje konkurencije.
Regresiona ekonomska analiza
Jedan od glavnih ciljeva Komisije u poslednjih nekoliko godina bio je da unapredi svoju ekonomsku ekspertizu. U tom cilju, Komisija je zaposlila veliki broj specijalista, i skoro udvostručila kadar. Takođe, zaposleni su aktivno učestvovali u obukama organizovanim od strane iskusnijih organa za zaštitu konkurencije. Posledično, Komisija je razvila osećaj za ekonomiju, koji se sada reflektuje na kvalitet njenih odluka, kao i na izbor predmeta.
Na primer, u Victoriaoil/Vital odluci Komisija je koristila regresionu ekonomsku analizu da bi ocenila putativnu situaciju koja bi postojala na srpskom tržištu za jestivo suncokretovo ulje da nije bilo ugovora (but-for test).
Argumentacija koju je Komisija koristila prilikom definisanja relevantnog tržišta je solidna. Komisija je zaključila da se jestivo suncokretovo ulje razlikuje od drugih biljnih ulja, biljnih masti i životinjskih masti po svojim karakteristikama, ceni i nameravanoj upotrebi. Iako se nije previše udaljila od proverenog pristupa Evropske Komisije, naša Komisija se ipak nije zadovoljila time da samo ponovi rezon Evropske Komisije u sličnim slučajevima. Umesto toga, sprovela je test zamenjivosti kako na strani ponude tako i na strani potražnje, obuhvatajući razne vrste ulja i masti na domaćem tržištu, da bi potvrdila svoj inicijalni stav o relevantnom tržištu.
Stav Komisije prema ugovorima o izmeštanju proizvodnje
Prema Smernicama Evropske Komisije o vertikalnim ograničenjima (European Commission’s Guidelines on Vertical Restraints), kao i obaveštenju Komisije od 18. decembra 1978 u vezi sa ocenom određenih podizvođačkih ugovora (Commission’s notice of 18 December 1978 concerning its assessment of certain subcontracting agreements in relation to Article 85(1) of the EEC Treaty) (“Obaveštenje“) , član 101 Sporazuma o Funkcionisanju Evropske Unije se, pod određenim uslovima, ne primenjuje na podizvođačke ugovore, odnosno sporazume kojima ugovarač poverava drugome – podugovaraču – proizvodnju robe, pružanje usluga ili izvođenje radova po uputstvima ugovarača. Za razliku od evropskog, srpski zakon o konkurenciji ne reguliše podizvođačke ugovore. Stoga je do sada bilo nejasno kako bi, i pod kojim uslovima, Komisija primenila član 10 Zakona o zaštiti konkurenciji na podizvođačke ugovore. Međutim, u Victoriaoil/Vital odluci, Komisija je pojasnila da su podizvođački ugovori, u kontekstu prava konkurencije, sporazumi u kojima ugovarač podugovaraču obezbeđuje tehnologiju i opremu neophodnu za proizvodnju robe, pružanje usluga ili izvođenje radova koji su predmet ugovora. Prema Komisiji, ugovor između Victoriaoil-a i Vitala nije predstavljao podizvođački ugovor, jer nije podrazumevao transfer tehnologije a proizvodnja se nije obavljala po Vitalovim instrukcijama.
