Od svog osnivanja 2009. godine, blog Chillin’ Competition stekao je kultni status među studentima i stručnjacima iz oblasti prava konkurencije. Zahvaljujući jedinstvenoj kombinaciji beskompromisnog humora kakav se retko viđa u svetu prava i oštre analize aktuelnih slučajeva i događaja, blog je u kratkom vremenskom periodu ostvario preko milion poseta, što ga čini jednim od najpopularnijih evropskih blogova iz oblasti prava konkurencije.
Zato ne treba da čudi što su članovi BDK tima za konkurenciju, koji pomno prate blog još od svojih studentskih dana, bili oduševljeni kada su saznali da pisci i administratori bloga, Alfonso Lamadrid de Pablo i Pablo Ibañez Colomo, planiraju prvu konferenciju Chillin’ Competition u Briselu.
Konferencija je održana 19. novembra 2015. godine i okupila je neke od vodećih evropskih imena iz oblasti prava konkurencije, kao što su Opšti Pravobranilac Nils Wahl, Wouter Wils (Službenik za javne rasprave, Evropska Komisija i King’s College London), Stephen Kinsella (Sidley Austin), Nicholas Banasević (DG Comp, Evropska Komisija), Luis Ortiz Blanco (Garrigues i College of Europe), Barry Rodger (University of Strathclyde) ili Eddy de Smijter (DG Comp, Evropska Komisija). Zbog ograničene dužine ovog posta ne možemo poimenice nabrojati sve renomirane učesnike, ali kratak pogled na njihove biografije odlično ilustruje nivo ekspertize zastupljene na konferenciji.
Iako nije moguće rekonstruisati sjajnu atmosferu na konferenciji, potrudićemo se da rezimiramo bar neke od tema i stavova razmatranih na skupu. Za osvežavajuću dozu humora, čitaoce upućujemo direktno na izvor i toplo im savetujemo da čitaju odličan Chillin’ Competition blog.
Prvi panel, pod nazivom “Pisma ili kartice” (letters or cards), imao je za temu dve nedavne preliminarne odluke Suda Pravde Evropske Unije (SPEU) koje su ponovo bacile fokus na razliku između ograničenja konkurencije po cilju (by object) i po efektu (by effect): Post Danmark II (“Pisma”) i Cartes Bancaires (“kartice”). Opšti Pravobranilac Wahl je potvrdio svoj raniji stav da nas je odluka u Cartes Bancairespodsetila na ono što nikada nije ni trebalo da bude zaboravljeno, a to je da se samo sporazumi koji su po svojoj prirodi sposobni da naruše konkurenciju (utvrđivanje kupovnih ili prodajnih cena, ograničavanje proizvodnje, raspodela tržišta itd.) mogu smatrati ograničenjem konkurencije po cilju. Ovakvo “usko” tumačenje je nekada bilo očigledno i nesporno (videti npr. slučaj STM) ali je nedavno pomućeno znatno blažim kriterijumom SPEU u odlukama T-Mobile i Pierre Fabre, gde je sud našao da “da bi se smatralo da usaglašena praksa ima cilj da naruši konkurenciju, dovoljno je da ona potencijalno može negativno da utiče na konkurenciju” (T-Mobile, para.59 i para. 74). Opšti Pravobranilac je upozorio da bi proširenje kategorije “narušavanje konkurencije po cilju” dovelo do zabrane sporazuma koji ili nisu štetni za konkurenciju ili čak mogu biti pozitivni po istu (npr. određene razmene podataka mogu ojačati konkurenciju na tržištu).
Johan Ysewyn se složio da kategoriju narušavanja konkurencije po cilju treba usko tumačiti imajući u vidu uslove, ciljeve i kontekst sporne mere. No, po njegovom mišljenju, nije tačno da Cartes Bancairesnije revolucionarna odluka. Činjenica da se SPEU vratio na “tradicionalno” tumačenje kategorije narušavanja konkurencije po cilju je sama po sebi revolucionarna. Stoga se postavlja pitanje da li bi trebalo revidirati horizontalne smernice Evropske Komisije, inspirisane odlukom T-Mobile. Heike Schweitzer je naglasila da održiv pravni sistem mora da ima pravila (narušavanje konkurencije po cilju) i standarde (narušavanje konkurencije po efektu) koji su jasni i predvidljivi. Sesija se završila nekrologom članu 101(3) Ugovora o Funkcionisanju Evropske Unije (EFEU) koji je, po mišljenju svih govornika, gotovo “mrtav” (možete pročitati jedan interesantan blog post Alfonsa Lamadrid na tu temu ovde). U slučajevima u kojima se smatra da je određen sporazum dovoljno štetan da spada u kategoriju sporazuma koji narušavaju konkurencije po cilju, mala je verovatnoća da će izuzeće iz člana 101(3) EFEU ikada biti primenjivo. Činjenica da se Evropska Komisija i nacionalne agencije za zaštitu konkurencije skoro isključivo fokusiraju na sporazume koji narušavaju konkurenciju po cilju (delimično i usled znatnog proširenja ove kategorije) znači da postoji mali broj slučajeva gde se može primeniti član 101(3). Ono što je dodatno doprinelo nestanku člana 101(3) su promene u načinu primene člana 101 koje je donela Uredba 1/2003, a po kojoj učesnici na tržištu više ne moraju da traže pojedinačno izuzeće od zabrane restriktivnih sporazuma.
Tema rasprave drugog panela, koji je okupio jednako zavidan spisak govornika (Kevin Coates i Bo Vesterdorf, između ostalih) je bila: da li treba uvesti specifična pravila za regulaciju takozvane “nove ekonomije”. Radi se o vrlo aktuelnom pitanju koje se tiče novih uspešnih firmi poput Uber-a. Govornici su se složili da se izazovi koje nameće “nova ekonomija” mogu adekvatno rešiti primenom postojećih pravila za zaštitu konkurencije, pod uslovom da se ista pravilno shvate i tumače. Nov problem ne mora nužno biti i do sad nikad viđen problem. Ili, kako je to Kevin Coates rekao, “postoji pravo koje se primenjuje na konje (internet) ali ne postoji, niti nam je potreban, konjsko (internet) pravo”. Nov skup pravila može dovesti do sindroma “zlatokose”: ukoliko je kaša (nova ekonomija) previse vruća, može biti prerano za regulaciju. Ukoliko je previse hladna, može biti prekasno.
Posle sjajnog ručka (veliko hvala organizatorima i sponzorima), počeo je treći panel o institucionalnom i procesnom razvoju u oblasti prava konkurencije. Za razliku od prethodnih panela, ovaj segment nije imao jednu okvirnu temu već se doticao raznih tema, od kojih je svaka relevantna na svoj način (što objašnjava naslov: “stvari koje znamo da znamo, stvari koje znamo da ne znamo i stvari koje ne znamo da ne znamo“). Wouter Wils je govorio o nekoliko važnih procesnih pitanja kao što su, između ostalog, odnos između propisa o zaštiti konkurencije i osnovnih prava, istražna ovlašćenja Evropske Komisije i privatno ostvarivanje prava po osnovu povrede propisa o zaštiti konkurencije (ceo članak je dostupan ovde). Luis Ortiz Blanco je kritikovao nedostatak pravne sigurnosti koji proizilazi iz netransparentnosti pri određivanju kazni za kršenje propisa o zaštitu konkurencije. Mercedes Pedraz, sudija u španskoj Audiencia Nacional (viši sud) pružila je dragocen uvid iz prve ruke u interakciju između nacionalnih agencija za zaštitu konkurencije i sudova koji vrše sudsku kontrolu administrativnih odluka agencija. Nacionalne agencije za zaštitu konkurencije, kazala je, ne vole da “nespecijalizovane” institucije kao što su sudovi ocenjuju njihove odluke. Postoji veoma zastupljeno mišljenje da bi sudije trebalo da poštuju odluke i stručno znanje nacionalnih organa za zaštitu konkurencije, i da bi shodno tome trebalo da ograniče domašaj sudske kontrole.
Barry Rodger i Eddy de Smijter su se usredsredili na privatno ostvarivanje prava po osnovu povrede propisa o zaštitu konkurencije , što je vrlo aktuelna tema nakon prošlogodišnje objave dugo iščekivane Direktive Komisije za naknadu štete za kršenje zakona o zaštiti konkurencije. Eddy de Smijter, koautor Komisijine zelene i bele knjige koje su prethodile Direktivi, i čovek koji je vodio pregovore pred evropskim parlamentom i savetom o toj Direktivi, rekao je da uprkos tome što zemlje članice imaju samo malo više od godinu dana za implementaciju Direktive, veliki broj njih još uvek nije ništa preduzeo po tom pitanju.
Četvrti panel bavio se pitanjem odnosa između prava konkurencije i intelektualne svojine. Nicholas Banašević govorio je o Standardnim Esencijalnim Patentima (SEP) i o tome kako isti donose koristi ali istovremeno predstavljaju i određene rizike po konkurenciju. Što se tiče koristi, naglasio je da SEP omogućavaju interoperabilnost i podstiču inovacije i tako rade za dobrobit potrošača. S druge strane, upozorio je da SEP mogu dovesti do dominantnog položaja tamo gde su neophodne za razvijanje tehnologije ili gde su troškovi prelaza (switching costs) naročito visoki. U cilju ublažavanja ovih rizika, Banašević je rekao da bi ex ante objavljivanje esencijalnih patenata zaštitilo učesnike na tržištu od takozvanih “patentnih zaseda” (patent ambushes), dok bi obaveza da se patent licencira po fer, razumnim i nediskriminatornim uslovima (FRAND terms) omogućilo pristup svim učesnicima i ograničilo ex post zloupotrebu tržišne moći koja proizilazi iz standardnog esencijalnog patenta. Banašević se takođe osvrnuo i na pitanje privremenih mera po osnovu kršenja SEP. Ove privremene mere su po njemu u stanju da naruše konkurenciju na nekoliko načina, npr. mogu da isključe određene proizvode sa tržišta ili da dovedu do toga da su sticaoci licence primorani da prihvate loše uslove. Shodno tome, Banašević je naglasio da podnošenje zahteva za privremenu meru na osnovu SEP može samo po sebi narušiti konkurenciju, u zavisnosti od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja (npr. kada davalac licence zahteva od sticaoca koji postupa u dobroj veri da prihvati onerozne uslove kao što su previsoke naknade).
Poslednji panel bio je posvećen temi državne pomoći. Conor Quigley je komentarisao nedavne Komisijine poreske odluke koje se tiču Fiat i Starbucks. Prema njegovom mišljenju, odluke postavljaju dva važna pitanja: da li Komisija treba da interveniše kada domaći poreski organi pogrešno primene domaći poreski zakon i da li je takva intervencija dopuštena kada je “greška” namerno napravljena? Jose Luis Buendia Sierra je naglasio da se Komisija do sada bavila osuđivanjem nefer poreskih sistema i da generalno nije obraćala pažnju na to kako poreski organi koriste svoja diskreciona ovlašćenja. Međutim, u odlukama Fiat i Starbucks, Komisija nije ocenjivala poreske sisteme Luksemburga i Holandije kao takve, nego se usredsredila na određene odluke poreskih organa koje navodno predstavljaju zloupotrebu tih sistema. Glavno pitanje je u odnosu na koje učesnike na tržištu je Fiat-u i Starbucks-u data prednost: u odnosu na sve učesnike ili samo u odnosu na druge multinacionalne firme? Poređenje sa svim učesnicima na tržištu (što je Komisijin trenutni stav) će uvek pokazati prednost u korist multinacionalke. Da bi postojala selektivna prednost, učesnici na tržištu koji se porede moraju biti u istom pravnom i činjeničkom stanju.
Nadamo se da smo bar donekle uspeli da prenesemo dubinu pravne argumentacije i dobru atmosferu u kojoj smo uživali na konferenciji, koja će, nadamo se, biti prva od mnogih. Takođe bi smo hteli da iskoristimo ovu priliku da se zahvalimo organizatorima, sponzorima i govornicima koju su omogućili ovakav sjajan događaj.
