Srpska Komisija za zaštitu konkurencije je pripremila predlog nove uredbe o sadržini i načinu podnošenja prijave koncentracije (“Nacrt Uredbe“) i dala je na javnu debatu. Ovde neću iznositi sve predložene izmene i nedostatke nacrta, već ću se osvrnuti na suštinske promene sadašnjeg sistema prijave koncentracije i ukazati na neke odredbe koje, po mom mišljenju, zahtevaju poboljšanje.
Suština predloga je da u srpsko pravo kontrole koncentracije uvede dihotomni sistem prijave. U slučajevima za koje je malo verovatno da će prouzrokovati povredu konkurencije, dovoljna je skraćena prijava koncentracije, dok se redovna prijava zahteva samo u slučajevima kada je objektivno neophodna detaljnija ocena relevantnih činjenica i okolnosti.
Ovo rasterećenje sistema kontrole koncentracije odavno iščekujemo. Zakon o zaštiti konkurencije još uvek propisuje relativno niske pragove za prijavu koncentracija. Koncentracija se mora prijaviti srpskoj Komisiji: (i) kada je ukupan godišnji prihod svih učesnika u koncentraciji ostvaren na svetskom tržištu u godini koja prethodi koncentraciji veći od 100 miliona evra, a najmanje jedan učesnik u koncentraciji je na tržištu Srbije u istom referentnom periodu ostvario prihod veći od 10 miliona evra, ili (ii) kada je ukupan godišnji prihod svih učesnika u koncentraciji ostvaren na tržištu Srbije u godini koja prethodi koncentraciji veći od 20 miliona evra, a svaki najmanje od dva učesnika u koncentraciji je na istom tom tržištu u istom periodu ostvario prihod veći od milion evra. Osim toga, srpska Komisija do sada nije htela da primeni “doktrinu lokalnog efekta”, iako član 2 Zakona o zaštiti konkurencije kaže da se zakon primenjuje na radnje i akte učinjene u Srbiji, odnosno u inostranstvu, ali samo ako imaju ili bi mogli imati uticaja na konkurenciju u Srbiji. U stvari, Komisija smatra da je uslov “lokalnog efekta” u svakom slučaju ispunjen ako su ispunjeni pragovi za prijavu koncentracije. Usled toga, veliki broj koncentracija između stranih kompanija na stranom tržištu mora biti prijavljen sprkoj Komisiji, iako te transakcije nemaju nikakav uticaj na konkurenciju na domaćem tržištu. Na primer, zajednički poduhvat (JV) dve strane kompanije, osnovan u inostranstvu sa ciljem obavljanja delatnosti van Srbije, podleže odobrenju u Srbiji ukoliko je bar jedna od strana JV-a ostvarila prihod od 10 miliona evra u Srbiji (pod uslovom da je ukupan prihod obe strane ostvaren na svetskom tržištu veći od 100 miliona), čak iako prihod ostvaren u Srbiji potiče od delatnosti koja nije u vezi sa delatnošću JV-a.
Da bi smanjila teret nametnut kompanijama usled ex ante kontrole, Komisija predlaže da skraćeni postupak prijave bude dovoljan za sledeće kategorije koncentracija:
- ako se dva ili više učesnika na tržištu spoje, ili jedan ili više učesnika na tržištu stekne pojedinačnu ili zajedničku kontrolu nad drugim tržišnim učesnikom ili njegovim delom, pod uslovom da:
- nijedna strana u koncentraciji nije uključena u poslovne aktivnosti na istom proizvodnom i geografskom tržištu, ili na proizvodnom tržištu koje je uzlazno ili silazno u odnosu na tržište proizvoda na kom bilo koja druga strana u koncentraciji posluje; ili
- ako je ispunjen jedan od sledećih uslova:
- zajednički tržišni udeo svih učesnika u koncentraciji koji se bave poslovnom delatnošću na istom proizvodnom i geografskom tržištu (horizontalni odnosi) je manji od 20%;
- pojedinačni ili zajednički tržišni udeo svih učesnika u koncentraciji koji se bave poslovnom delatnošću na tržištu proizvoda koje je uzlazno ili silazno u odnosu na tržište proizvoda na kome bilo koji drugi učesnik u koncentraciji posluje (vertikalni odnosi) je manji od 30%; ili
ako podnosilac prijave stekne pojedinačnu kontrolu nad preduzećem nad kojim već ima zajedničku kontrolu; ili
- ako je zajednički tržišni udeo svih učesnika u koncentraciji koji su u horizontalnom odnosu manji od 40%, pri čemu je promena (delta) Herfindahl- Hirschman Index (HH Index), koja je rezultat koncentracije, ispod 150.
Predložen uslov pod (c) je blaži nego onaj propisan u EU. Obaveštenje Evropske komisije o pojednostavljenom postupku predviđa prag od 50% a pritom ne predviđa pravo na skraćenu prijavu, već ovlašćuje Komisiju da dozvoli skraćenu prijavu.
Nažalost, Nacrt Uredbe koji je pripremila Komisija ne sadrži odredbe kao što je Odeljak 5 (a) Obaveštenja Evropske komisije o pojednostavljenom postupku, koji predviđa pojednostavljenu prijavu u slučaju JV-a koji nema, ili ima neznatne, stvarne ili predviđene aktivnosti u okviru EEZ. Analogna odredba koja bi dozvolila skraćenu prijavu u slučaju JV-a čiji su osnivači dve strane kompanije a koji nije uperen na srpsko tržište, bila bi dobrodošla.
Isto kao Obaveštenje Evropske komisije o pojednostavljenom postupku, Nacrt Uredbe predviđa da srpska Komisija može odbiti da primeni odredbe o skraćenoj prijavi i zahtevati punu prijavu u slučaju kada je teško definisati relevantno tržište ili odrediti tržišne udele strana. Komisija takođe može zahtevati punu prijavu čak i kada su ispunjeni uslovi za skraćenu kada:
- do koncentracije dolazi ne relevantnom tržištu koje je visoko koncentrisano (HH Index ≥ 2000), a prijavljena koncentracija bi verovatno isključila konkurentski pritisak ili omogućila stranama da ometaju jačanje svojih konkurenata;
- kada kod JV-a dolazi do promene iz zajedničke u pojedinačnu kontrolu, tako što se JV integriše u grupu i/ili mrežu učesnika na tržištu, koji je stekao pojedinačnu kontrolu, čime se uklanjaju prethodna ograničenja, koja su posledica različitih interesa članova JV-a, što za posledicu ima jačanje strateškog položaja učesnika na tržištu koji je stekao pojedinačnu kontrolu; kao i
- kada Komisija nije ispitivala prethodno sticanje zajedničke kontrole.
Nacrt Uredbe propisuje da je redovna prijava obavezna uprkos ispunjenosti uslova za skraćenu prijavu “ukoliko koncetracija obuhvata ograničenja koja predstavljaju uslov za sprovođenje koncentracije i neposredno se na nju odnose, a čija ocena zahteva posebnu analizu Komisije u okviru postupka kontrole koncentracije”. To je odraz teorije “sporednih i nužnih ograničenja “. Međutim, predložena formulacija je manjkava jer zahteva punu prijavu kad god restriktivne odredbe sporazuma “zahtevaju posebnu analizu Komisije”. Strane ne mogu znati kada je ocena ograničenja neophodna, osim kada su je same zahtevale. U tom smislu, tekst Nacrta Uredbe bi trebalo izmeniti tako da bude jasno da je obaveštenje u redovnom postupku neophodno ako učesnici koncentracije zahtevaju od Komisije izričitu ocenu ograničenja za koje tvrde da je u neposrednoj vezi sa, i neophodno za, sprovođenje koncentracije. Buduća uredba o koncentrciji bi takođe trebalo da propiše da se bezuslovno odobrenje koncentracije proteže i na ograničenja koja je Komisija ocenila kao sporedna u odnosu na koncentraciju i neophodna za njeno sprovođenje.
Što se triče sadržine obaveštenja u skraćenom postupku, Nacrt Uredbe smanjuje količinu dokumentacije i informacija koje treba dostaviti, ali skromno. Na primer, još uvek se zahteva da sticalac (odnosno članovi JV-a) dostavi podatke o 5 najvećih kupaca i 5 najvećih dobavljača, uz podatke o vrednosti prodaje za svakog kupca/dobavljača, za svaku od tri godine koje prethode godini u kojoj se sprovodi koncentracija. Preostaje da se nadamo da će ovaj previše zahtevan i nepotreban uslov biti napušten kao rezultat javne rasprave. Istu nadu gajimo i u vezi sa nepotrebnim birokratskim zahtevom da se prijava podnosi na ćiriličnom pismu.
