U poslednjem postu, pisala sam o istrazi koju Komisija za zaštitu konkurencije vodi vezano za transakciju iz 2012. Godine, kojom je do tada nepoznata ruska firma East Media Group stekla 50% udela u izdavačkoj kući Politika novine i magazini od poznatog nemačkog izdavača WAZ-a. Preostalih 50% je ostalo u rukama privrednog društva Politika AD, koje je u državnom vlasništvu.
Nakon što su srpski biznismen Miroslav Bogićević i njegov koncern Farmakom označeni kao lica povezana sa East Media Group-om, Komisija za zaštitu konkurencije je pokrenula istragu protiv Farmakoma zbog neprijavljivanja koncentracije koja se sastoji u promeni posredne zajedničke kontrole nad društvom Politika novine i magazini.
Nedavno saopštenje za javnost Komisije otkriva da je East Media Group-iizrečena mera procesnog penala u iznosu od EUR 143,500, zbog nedostavljanja informacija i dokumentacije potrebnih za ocenu sumnjive koncentracije. Iz saopštenja za javnost nije jasno zašto je mera procesnog penala izrečena East Media Group-i, registrovanoj u Rusiji, a ne Farmakomu, čije je sedište u Srbiji i koji je jedina stranka formalno obuhvaćena istragom.
Dodatni, i svakako neobičan, razvoj događaja u ovom slučaju jeste odluka Komisije da obustavi postupak dok se ne reši prethodno pravno pitanje da li je ugovor o kupoprodaji udela u Politika novine i magazini valjan ugovor ili je možda ništav zbog toga što, po sumnjama Komisije, pravo preče kupovine drugog akcionara nije u potpunosti ispoštovano. Komisija je od javnog pravobranioca zatražila da ispita ovu stvar i odluči “o eventualnom pokretanju spora”. Na žalost, odluka Komisije nije objavljena, pa samo možemo da nagađamo koji pravni rezon stoji iza šturih navoda iz saopštenja za štampu.
Prema Zakonu o upravnom postupku, koji se primenjuje i na postupke pred Komisijom za zaštitu konkurencije u meri u kojoj Zakon o zaštiti konkurencije ne reguliše određeno procesno pitanje, ako organ koji vodi postupak naiđe na pravno pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti data upravna stvar, može ili sam rešiti prethodno pitanje ili prekinuti postupak dok drugi nadležni organ ne reši to pitanje.
U konkretnom slučaju, ostaje nejasno koji bi spor javni pravobranilac mogao da pokrene zbog navodnog propusta od strane prodavca da ispoštuje pravo preče kupovine vlasnika preostalog udela u društvu Politika novine i magazini. Prema Zakonu o privrednim društvima, samo akcionar čije je pravo preče kupovine povređeno (u ovom slučaju, Politika AD) može od suda tužbom tražiti da poništiugovor o kupoprodaji udela ili da obaveže tuženog člana društva na prenos udela tužiocu. Takva tužba može se podneti u roku od 30 dana od dana saznanja za zaključenje ugovora o prenosu udela, ali najkasnije istekom šestog meseca od dana registracije prenosa udela u registru privrednih subjekata. Ovi rokovi su istekli.
Prema Zakonu o obligacionim odnosima, svako zainteresovano lice, pa i javni pravobranilac, može tražiti utvrđenje ništavosti ugovora koji je protivan javnom poretku ili prinudnim propisima. Međutim, po pitanju ugovora kojim se krši pravo preče kupovine udela, Zakon o privrednim društvima je lex specialis.
Takođe je upitno zbog čega Komisija smatra da je pitanje validnosti ugovora o kupoprodaji neophodno za donošenje odluke u postupku za ispitivanje koncentracije. Glavno pitanje u tom postupku je da li je sticalac bio obavezan da prijavi koncentraciju i obustavi njeno sprovođenje dok ne dobije odobrenje Komisije te ako jeste, da li koncentracija bitno ograničava, narušava ili sprečava konkurenciju na relevantnom tržištu. Pitanje validnosti ugovora o kupoprodaji nije od značaja za odluku o tome da li je sticalac bio obavezan da prijavi koncentraciju i dobije odobrenje za istu pre njenog sprovođenja. Konačno, može se postaviti pitanje zašto Komisija nije sama rešila prethodno pitanje ako je smatrala da je rešavanje istog neophodno za donošenje odluke u postupku za ispitivanje koncentracije.
Ostaje da se vidi da li će javni pravobranilac preuzeti slučaj i, ako da, na koji način, te koliko dugo će trajati obustava postupka pred Komisijom.
