Skupština Srbije nedavno je usvojila amandmane na Krivični zakonik. Jedan od amandmana reformiše odredbe o kriminalizaciji kartela.
Novi član 229 Krivičnog zakonika glasi:
Ko u subjektu privrednog poslovanja zaključi restriktivni sporazum koji nije izuzet od zabrane u smislu zakona kojim se uređuje zaštita konkurencije, a kojim se određuju cene, ograničava proizvodnja ili prodaja, odnosno vrši podela tržišta, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.
Učinilac dela iz stava 1. ovog člana koji ispunjava uslove za oslobađanje od obaveze utvrđenom merom zaštite konkurencije u smislu zakona kojim se uređuje zaštita konkurencije, može se osloboditi od kazne.
Ovom odredbom kriminalizuju se takozvani “tvrdi” (hard core) karteli. Član 229, međutim, ne obuhvata unilateralna ponašanja, kao što je zloupotreba dominantnog položaja na tržištu. Bilo koje lice koje u okviru nekog subjekta poslovanja zaključi u ime tog subjekta kartelski sporazum podleže krivičnom gonjenju – personalni domašaj odredbe nije ograničen samo na ovlašćene zastupnike, direktore ili druge funkcije. Činjenično je pitanje ko će se u konkretnom slučaju u okviru određenog pravnog lica smatrati odgovornim za zaključenje kartelskog sporazuma. Teoretski, čak i pojedinci koji zaključe kartelski sporazum u inostranstvu mogu biti gonjeni u Srbiji ako je kartel usmeren na tržište Srbije, a oni se nađu na njenoj teritoriji.
Pomenuta izmena Krivičnog zakonika razjašnjava krivične posledice sa kojima se mogu suočiti fizička lica usled narušavanja konkurencije na srpskom tržištu. Novi član 229 zamenjuje neprikladni i zastareli član 232 Krivičnog zakonika, koji je kriminalizovao “zloupotrebu monopolističkog ili dominantnog položaja zaključivanjem monopolističkih sporazuma”. Ova stara odredba je u okviru opisa bića krivičnog dela nespretno kombinovala unilateralno ponašanje i restriktivne sporazume. Stoga ni ne čudi da nikada nije bila primenjena u praksi.
Na žalost, novi član 229 Krivičnog zakonika nedovoljno je jasan u delu u kome nastoji da reguliše oslobođenje od kazne u slučaju kada Komisija za zaštitu konkurencije učesniku na tržištu koji je zaključio kartelni sporazum da imunitet od kažnjavanja. Prema Zakonu o zaštiti konkurencije, učesnik restriktivnog sporazuma koji prvi obavesti Komisiju o postojanju sporazuma ili Komisiji dostavi dokaze na osnovu kojih ona donese rešenje o povredi konkurencije, oslobađa se od novčane kazne, pod uslovom da nije bio inicijator restriktivnog sporazuma.
Član 229 stav 2 Krivičnog zakonika predviđa da počinilac krivičnog dela “može” biti oslobođen kazne “ukoliko ispunjava uslove za oslobađanje od obaveze utvrđenom merom zaštite konkurencije”. Konstrukcija “obaveze utvrđenom merom zaštite konkurencije” je zbunjujuća- zakonodavac je verovatno hteo da kaže da počinilac može biti oslobođen od kazne ukoliko ispunjava uslove za oslobođenje od obaveze da plati “novčani iznos mere zaštite konkurencije”, što je terminologija koju koristi Zakon o zaštiti konkurencije. Međutim, veći problem je u tome što Zakon o zaštiti konkurencije sadrži pravila o tome kako društvo koje je učesnik restriktivnog sporazuma može biti oslobođeno kazne, a ne kako odgovorno lice u tom društvu može biti oslobođeno od kazne. Naša je pretpostavka da je zakonodavac hteo da kaže da ako društvo dobije imunitet od kažnjavanja od Komisije za zaštitu konkurencije, krivični sud može osloboditi od kazne i fizičko lice koje je odgovorno za učestvovanje tog društva u kartelu. Ako društvo učesnik u sporazumu od Komisije ne dobije oslobođenje, već samo smanjenje kazne, odgovorno lice u tom društvu za koje sud nađe da je počinilo krivično delo iz člana 229 KZ ne može biti oslobođeno od kazne. Konačno, u slučaju da privredno društvo bude oslobođeno kazne u upravnom postupku pred Komisijom za zaštitu konkurencije, nema garancija da će i fizičko lice dobiti oslobođenje od kazne u krivičnom postupku. Postoji samo diskreciono pravo suda da ga oslobodi od kazne. Pritom, Krivični zakonik ne sadrži smernice o tome kako sud treba da vrši ovo diskreciono pravo. Nedostatak pravne sigurnosti u ovom pogledu može demotivisati pojedince unutar privrednih društava da Komisiji prijave postojanje kartela u zamenu za oslobođenje od kazne društvu, jer postoji mogućnost da oni lično krivično odgovaraju zbog istog tog kartela. Zemlje koje kriminalizuju kartele obično istovremeno obezbeđuju imunitet i društvu koje je učesnik zabranjenog sporazuma i pojedincima unutar tog društva. Na primer, u Ujedinjenom Kraljevstvu, učesnik na tržištu koji ponudi informacije o svom učešću u kartelu dobija imunitet od tela za zaštitu konkurencije ne samo za sebe negó i za svoje direktore i zaposlene, pod određenim uslovima kao što je obaveza potpune saradnje u istrazi. I neke druge zemlje, npr. Austrija i Slovačka, primenjuju sličan mehanizam. Takvih primera ima i van Evropske Unije (npr. Australija).
