Povreda prava konkurencije ne ugrožava samo javni interes kroz narušavanje konkurencije već kroz povećanje cena može naneti štetu korporacijama i potrošačima koje koriste robu ili usluge prekršioca. Sprovođenje prava konkurencije, stoga, nije potpuno ukoliko oštećena lica nemaju mogućnost da potražuju naknadu štete od prekršioca. Evropska Komisija preduzima brojne aktivnosti u cilju poboljšanja pravnog okruženja za tužbe za naknadu štete, pa je tako, između ostalog, još 2008.godine objavila Belu knjigu o tužbama za naknadu štete zbog povrede EU pravila o konkurenciji (White Paper on Damages Actions for Breach of the EC Antitrust Rules).
U Srbiji, gde je čak i sprovođenje pravila konkurencije od strane države (tzv. public enforcement) relativno nov pojam (Komisija za zaštitu konkurencije – KZK – dobila je ovlašćenja da izriče novčane kazne tek krajem 2009. godine), mogućnost podnošenja privatnih tužbi zbog kršenja prava konkurencije je praktično neispitana. Međutim, samo je pitanje vremena kada će privatni tužioci stupiti na scenu i u Srbiji.
Prateće tužbe isamostalne tužbe
Postoje dve vrste privatnih tužbi za naknadu štete nastale usled povrede prava konkurencije: prateće tužbe, do kojih dolazi nakon što ogran nadležan za zaštitu konkurencije nađe da je došlo do povrede prava konkurencije, i samostalne tužbe, koje se podnose bez da je prethodno utvrđena povreda konkurencije u postupku pred organom nadležnim za zaštitu konkurencije. U EU, nacionalni sud koji odlučuje u stvari koja se tiče ugovora, odluka li praksi pokrivenih članom 101 ili 102 Ugovora o funkcionisanju Evropske Unije, ne može da donese odluku koja bi bila u suprotnosti sa odlukom Evropske komisije donetoj u istoj stvari. Štaviše, kada postupci pred nacionalnim sudom i Evropskom komisijom teku paralelno, nacionalni sud ima instrukciju da „izbegava“ donošenje odluke koja bi mogla biti u suprotnosti sa očekivanom odlukom Komisije (član 16(1) Regulative 1/2003). Ova praviladaju vetar u jedra pratećih tužbi. U SAD, uticaj utvrđjenja povrede konkurencije u postupku koji sprovodi država na kasniju parnicu je skromniji: pravnosnažna presuda kojom je u građanskom ili krivičnom postupku po tužbi države utvrđena povreda konkurencije predstavlja prima faciedokaz o postojanju povrede u naknadnim postupcima za naknadu štete. Neki američki sudovi su prošrili primenu ove pretpostavke o dokazanosti povrede i na one slučajeve gde je povreda konkurencije utvrđena u upravnom postupku pred Saveznom komisijom za trgovinu (Federal Trade Commission) (videti na pr. Farmington Dowel Products Co. v. Forster Mfg. Co., 421 F.2d 61, 69-70 (1st Cir. 1969)).
Tužbe za naknadu štete u Srbiji
U Srbiji, ni prateća ni samostalna tužbaza naknadu štete nastale usled povrede pravila konkurencije nije adekvatno regulisana. Zakon o zaštiti konkurencije sepitanjem nknade štete bavi sumarno i na nedorečen način:
Naknada štete
Član 72
(1) Naknada štete koja je prouzrokovana aktima i radnjama koje predstavljaju povredu konkurencije u smislu ovog zakona, a koja je utvrđena rešenjem Komisije, ostvaruje se u parničnom postupku pred nadležnim sudom.
(2) Rešenje komisije iz stava 1. Ovog člana ne pretpostavlja da je šteta nastupila, već se ista mora dokazivati u sudskom postupku.
Dva očigledna zaključka slede iz citirane odredbe: (i)KZK nije nadležna da odlučuje o naknadi štete, tj. za to pitanje nadležan je sud, i(ii)postojanje štete se ne pretpostavlja, već je tužilac mora dokazati u sudskom postupku.
U srpskom pravu, tužba za naknadu štete zbog povrede prava konkurencije može se koncipirati kao tužba po osnovu delikta, u skladu saopštim odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Deliktna odgovornost proizilazi iz opšteg pravila da je “svako dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta” (clan 16 Zakona o obligacionim odnosima).Tužilac u postupku za naknadu štete mora da dokaže postojanje štetne radnje, pretrpljenu štetuiuzročnu vezu između radnje i nastale štete. Krivica štetnika se pretpostavlja, ali je štetniku dozvoljeno da dokazuje suprotno. Srpsko pravo ne sadržiopšte pravilo po kome krivica nije relevantna u slučajevima gde štetna radnja istovremeno predstavlja povredu nekog imperativnog propisa.Zakon o zaštiti konkurencije ne propisuje izričito da, u slučaju nalaza KZK o povredi prava konkurencije, štetnik ne može dokazivati odsustvo krivice.
Zakon o zaštiti konkurencije ne predviđa na izričit način da je rešenje KZK kojim se utvrđuje povreda konkurencije obavezujuće za sud koji odlučuje o pratećoj tužbi za naknadu štete, iako se čini da je ta pretpostavka ugrađena u jezik stava 1 člana 73 Zakona o zaštiti konkurencije.Proceduralna mogućnost za priznanje obavezujućeg efekta KZK rešenja može se naći u članu 12 Zakona o parničnom postupku. Prema navedenom članu, ako odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam da reši to pitanje, ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno. Moglo bi se zaključiti da je sud koji odlučuje po tužbi za naknadu štete vezan rešenjem KZK o utvrđenoj povredi konkurencije, u kom slučaju bi tužilac u parničnom postupku morao da dokaže samo preostala dva elementa deliktne odgovornosti – postojanje štete i uzočnu vezu između povrede konkurencije kao štetne radnjei pretrpljene štete.
Prema članu 223 Zakona o parničnom postupku, ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, sud može odrediti prekid postupka sve dok predhodno pitanje ne bude rešeno pred drugim nadležnim forumom.U kontekstu samostalnih tužbi, postavlja se pitanje da li sud treba da, na osnovu člana 223 Zakona o parničnom postupku, prekine postupak dok pitanje povrede prava konkurencije ne bude rešeno pred KZK. Imajući u vidu činjenicu da privatni tužilac nije ovlašćen da pokrene postupak pred KZK (već taj postupak KZK pokreće po službenoj dužnosti) ne bi bilo prikladno da sud prekine postupak osim ako je postupak pred KZK u toku ilije neminovan. Sudska praksa je, u drugom, ali uporedivom, kontekstu, već zauzela stav da je diskreciono pravo suda da odluči da li će sam rešavati o prethodnom pitanju ili će prekinuti postupak ograničeno pravom tužioca na suđenje u razumnom roku, garantovanim članom 6 Evropske Konvencije o ljudskim pravima, kao i članom 32. Ustava Republike Srbije.
Aktivna legitimacija posrednih kupaca
U SAD, Vrhovni sud je u slučaju Illinois Brick Co. v. Illinois (431 U.S. 720 (1977)) ustanovio da, prema saveznim propisima, samo direktni kupci, tj. oni koji imaju direktan ugovorni link sa prekršiocem, imaju aktivnu legitimaciju u postupku za naknadu štete zbog povrede prava konkurencije. Evropski sud pravde je zauzeo drugačiji stav, našavši, u slučaju Manfredi (spojeni predmeti C-295−298/04, [2006] ECR I-6619, para. 61), da “svaki pojedinac” koji je pretrpeo štetu može tražiti naknadu ako postoji uzročna veza između zabranjenog sporazuma ili ponašanja i nastale štete.
Sprsko pravo ne regulišenaizričit način pitanje ko može da bude stranka u postupku za naknadu štete usled povrede prava konkurencije, niti je to razjašnjeno u sudskoj praksi. Načelno govoreći, opšti principi deliktne odgovornosti iz Zakona o obligacionim odnosima ne isključuju pravo posrednog kupcana koga je preneto nelegalno uvećanje cene da zahteva naknadu štete, pod uslovom da može da dokaže uzročno-posledičnu vezu između nastale štete i radnje koja predstavlja povredu konkurencije. Međutim, postojanje adekvatne uzročno-posledične veze zavisiće i odudaljenost tužioca od tuženog u lancu snabdevanja.
Kolektivno obeštećenje
Šteta nastala usled povreda prava konkurencije obično je raspršena na veliki broj pojedinaca i kompanija, od kojih mnogi nemaju dovoljan interes da samostalno gone štetnika. Topredstavlja prirodnu prepreku efikasnosti privatnih tužbi.Delimično rešenje ovog problema nađeno je u različitim formama kolektivnog obeštećenja.Poreed toga, adokatske kancelarije u razvijenim jurisdikcijama našle su sofisticirane modele grupnog zastupanja baziranena naknadi koja je vezana za uspeh u sporu.
Sprsko pravo ne sadrži adekvatne procesne institute koji bi regulisali učešće velikog broja lica u parnici. Postojeća pravila o multistranačkoj parnici su kreirana za tradicionalne situacije u kojima se na strani tužioca pojavljuje tek nekoliko lica. Zakon o parničnom postupku reguliše poseban postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana koji pokreće kvalifikovana organizacija (na pr. udruženje potrošača),ali taj postupak nije od koristi za tužbe za naknadu štete usled kršenja prava konkurencije. Zastićena grupa je usko definisana tako da obuhvata samo “građane” a ne i pravna lica. Osim toga, u ovom postupku ne može se tražiti naknada štete pretprljene od strane pripadnika zaštićene grupe.
Rokovi zastarelosti
Zakon o zaštiti konkurencije ne reguliše na poseban način pitanje zastarelosti potraživanja naknade štete nastaleusled povrede prava konkurencije, pa se primenjuje opšti rok zastarelosti iz Zakona o obligacionim odnosima, koji iznosi 3 godine od momenta kada je oštećeni doznao za štetu i identitet štetnika, a u svakom slučaju 5 godina od nastanka štete.
Bela knjiga ukazuje da opšti rokovi zastarelosti iz deliktnog prava nisu uvek adekvatni za potraživanje naknade štete nastale usled povrede prava konkurencije. U većini slučajeva, pojedinac nema saznanje o postojanju štetne radnje(na pr. kartela) sve dok organ nadležan za zaštitu konkurencije ne utvrdi povredu konkurencije. Sa ciljem da podstakne prateće tužbe, Bela knjiga predlaže pravilo po kome bi rok zastarelosti počeo da teče tek po konačnosti odluke kojom se utvrđuje povreda konkurencije ili odluke done