Istog dana kada se post o Organizaciji muzičkih autora Srbije (SOKOJ-eve muke) pojavio na ovom blogu (18. jula 2012. godine), u „Službenom glasniku“ je objavljena odluka Ustavnog suda Srbije koja se odnosi na jedan aspekt rada organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Odluka, koju je sud usvojio 13. juna, analizira ustavnost dve grupe zakonskih odredaba koje uređuju autorskopravnu zaštitu: odredaba koje obezbeđuju monopol kolektivnih organizacija, te odredaba koje ustanovljavaju obavezu korisnika da plaća naknadu kolektivnoj organizaciji i onda kada korišćenjem autorskog dela ne ostvaruje nikakav prihod. Ustavni sud je našao da su obe grupe odredaba u skladu sa Ustavom.
Pravno garantovani monopol kolektivnih organizacija
Srpski zakon o autorskom i srodnim pravima propisuje da može postojati samo jedna kolektivna organizacija za zaštitu određene vrste predmeta autorskog ili srodnog prava. Zakon koji je sada na snazi, iz 2009. godine, to kaže eksplicitno: “Samo jedna organizacija može dobiti dozvolu za kolektivno ostvarivanje autorskog, odnosno srodnih prava za istu vrstu prava na istoj vrsti dela, odnosno predmeta srodnog prava” (Član 157 (2)). Zakon iz 2004. godine, koji je bio na snazi kada je Ustavni sud pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti, nije bio na ovaj način eksplicitan, ali kumulativno značenje tri njegove odredbe navelo je sud da zaključi da zakon obezbeđuje monopol. To je, po mišljenju suda, otvaralo pitanje saglasnosti tih odredaba sa članom 84 Ustava: “(1) Svi imaju jednak pravni položaj na tržištu. (2) Zabranjeni su akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja. (…)”.
U postupku pred Ustavnim sudom, Zakonodavni odbor Narodne skupštine je istakao da neprofitni karakter kolektivnih organizacija umanjuje potrebu za konkurencijom. Postojanje samo jedne organizacije za zaštitu određene vrste prava je jedini način da se omogući pravna sigurnost, jednostavnost i niski troškovi zaštite autorskih i srodnih prava članova. U slučaju postojanja više od jedne kolektivne organizacije, zbog ogromnog broja autorskih dela bilo bi teško emiterima, organizatorima koncerata i drugim korisnicima da prate koja dela pripadaju repertoaru koje organizacije. To bi povećalo verovatnoću kršenja autoskog i srodnih prava, a predstavljalo bi i opterećenje za korisnike koji imaju obavezu da obaveštajavju kolektivne organizacije o korišćenju dela sa njihovog repertoara. Osim toga, nekomercijalni autori, uključujući i kompozitore ozbiljne muzike, bi u uslovima konkurencije mogli da ostanu izvan svakog oblika kolektivnog ostvarivanja prava. Nije slučajno da, sa izuzetkom Sjedinjenih Americkih Država, nijedna država ne poznaje sistem paralelne zaštite autorskog i srodnih prava.
Zakonodavni odbor je takođe istakao da je rizik postojanja negativnih posledica monopola umanjen odredbama zakona o autorskom i srodnim pravima koje zabranjuju zloupotrebu monopola, kao i odredbama koje predviđaju nadzor i kontrolu nad kolektivnim organizacijama. Odbor je istakao odredbu po kojoj su kolektivne organizacije u obavezi da zaključe sa svim zainteresovanim korisnicima, pod jednakim uslovima, ugovore o neisključivom ustupanju prava iskorišavanja predmeta zaštite (član 168 zakona iz 2004. godine, odnosno član 183 novog zakona).
Ustavni sud je bio prijemčiv za ove argumente odbora. Sud je istakao da član 84 Ustava zabranjuje zloupotrebu monopola, ali ne i monopol kao takav. Zakon o autorskom i srodnim pravima sprečava zloupotrebu tako što ovlašćuje državu da kontroliše da li kolektivna organizacija ispunjava uslove za dobijanje dozvole za rad, da oduzme kolektivnoj organizaciji dozvolu za rad, kao i da vrši nadzor nad radom organizacije. Takođe, nosiocima prava je ostavljena mogućnost da svoja prava ostvaruju individualno.
Obaveza plaćanja autorske naknade nezavisno od toga da li se korišćenjem autorskog prava ostvaruju prihodi
Kada je reč o drugom pitanju kojim se Ustavni sud bavio – plaćanju naknade za javno saopštavanje dela – u julu 2009. godine, kada je pokrenuo postupak, sud je naginjao stavu po kom, kada nema ostvarivanja prihoda od javnog saopštavanja dela, odredbe koje obavezuju korisnika da plati autorsku naknadu su u suprotnosti sa članovima 84(1) i 90 Ustava. Član 84(1) glasi: „Svi imaju jednak pravni položaj na tržištu.”Ukoliko korisnik koji ne ostvaruje nikakav profit plaća naknadu pod istim uslovima kao i korisnik koji ostvaruje profit, moglo bi biti reči o odsustvu jednakosti na tržištu. Sud je takođe nagoveštavao da korisnici koji ne ostvaruju nikakv prihod ustvari nisu korisnici u pravom smislu te reči, nego potrošači. Potrošači su, pak, zaštićeni članom 90 Ustava („Republika Srbija štiti potrošače. Posebno su zabranjene radnje usmerene protiv zdravlja, bezbednosti i privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu“). Moglo bi se tvrditi da je obaveza plaćanja protivna zaštiti potrošačeve privatnosti.
Ovakvi argumenti su bili dovoljni da 2009. godine sud pokrene postupak za ocenu ustavnosti relevantnih odredaba o plaćanju naknade. Tri godine kasnije, sud je došao do zaključka da ipak nema nesaglasnosti sa odredbama Ustava.
Zakon o autorskom i srodnim pravima propisuje obavezu plaćanja naknade i u slučaju kada korisnik ne ostvaruje nikakav prihod od korišćenja autorskog ili srodnih prava, ili se prihod ne može pouzdano utvrditi, odnosno utvrđivanje bi bilo nerazumno teško. Pitanje koje je sud razmatrao je da li je u skladu sa Ustavom obaveza plaćanja naknade i u takvim slučajevima. Sud je na to pitanje odgovorio pozitivno.
Ponovo su argumenti koje je izneo Zakonodavni odbor Narodne skupštine imali težinu. Odbor je istakao opšte pravilo autorskopravne zaštite, sadržano u članu 19(2) Zakona o autorskom i srodnim pravima: „Za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica autoru pripada naknada, ako ovim zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno.”Ovo fundamentalno pravilo se primenjuje nezavisno od toga da li je priroda korišćenja predmeta zaštite komercijalna ili ne. Na primer, korišćenje muzike zaštićene autorskim pravom na besplatnom koncertu ne oslobađa organizatora od obaveze plaćanja naknade za korišćenje. Samo privatna, nekomercijalna upotreba ne stvara obavezu plaćanja. Da li određena upotreba dela predstavlja privatnu upotrebu ili je u pitanju javno saopštavanje dela zavisi od toga ko je krajnji primalac. U primerima koji je dao Zakonodavni odbor, upotreba muzike u klubovima, kafićima, čekaonicama, lekarskim, ordinacijama, i zanatskim radnjama, određena je kao javno saopštavanje dela, a ne kao privatna upotreba – zato što postoji „javnost“ kojoj je delo saopšteno.
Zakonodavni odbor je zauzeo stav da plaćanje naknade od strane korisnika koji ne zarađuju po osnovu korišćenja dela, ili čiji prihodi ne mogu biti tačno utvrđeni, ne znači diskriminaciju ovih korisnika na tržištu. Ti korisnici, kao i svi drugi, moraju da plate za upotrebu dela koja ne predstavlja privatno korišćenje. Odbor je dodao i to da član 90 Ustava nije primenjiv zato što se odnosi na potrošače, a lica koja javno saopštavaju autorska dela su korisnici.
Ustavni sud se u potpunosti složio sa Odborom. Dok je 2009. godine izgledalo da sud smatra da javno saopštavanje dela postoji samo ako korisnik ostvaruje profit korišćenjem dela, sud je 2012. godine kao jedini kriterijum usvojio postojanje drugih osoba kojima se delo saopštava. U korisnom pojašnjenju – odnosno definiciji – sud je naveo da je potrošač lice koje koristi proizvod za svoje privatne potrebe ili za potrebe svog domaćinstva. Ukoliko to nije slučaj, reč je o korisniku, i njegovom, odnosno njenom, saopštavanju dela javnosti.
Ustavni sud je pravilno analizirao suštinu pitanja kojima se bavio, ali možda je otišao predaleko u izboru primera za ilustrovanje javnog saopštavanja. Konkretno, sud je naveo čekaonice i ordinacije kao primere gde puštanje muzike sa CD-a predstavlja javno saopštavanje. U svetlu nedavne odluke Evropskog suda pravde, stvar je malo složenija.
Treće veće Evropskog suda pravde je, naime, 15. marta 2012. godine u odluci Società Consortile Fonografici (SCF) v Marco Del Corso zauzelo stav da lica koja imaju pristup fonogramima tokom posete zubaru ne predstavljaju ”javnost” čije bi postojanje stvaralo obavezu (na strani zubara) da plaća naknade. Pojam “javnost” upućuje na
neodređen broj potencijalnih slušalaca i, uz to, ukazuje na prilično veliki broj lica,
pri čemu je
broj lica koja su istovremeno prisutna kod [zubara] veoma ograničen. Štaviše, iako se veći broj pacijenta smenjuje, činjenica je da, s obzirom na to da pacijenti ulaze pojedinačno, oni generalno ne čuju isti fonogram
(stavovi 83 i 96 Marco Del Corso presude). Evropski sud pravde je osim toga istakao argument kom je srpski Ustavni sud bio sklon 2009. godine: da profitabilna priroda korišćenja utiče na to da li “saopštavanje” stvara obavezu plaćanja naknade (stav 88 presude). Evropski sud pravde je našao da
zubar koji pušta fonogram, kao muziku u pozadini u prisustvu pacijenata, ne može razumno očekivati rast broja pacijenata usled tog saopštavanja muzike niti podizanje cena svojih usluga. Dakle, takvo saopštavanje nema uticaj na prihode zubara
(stav 97 presude Marco Del Corso).
