Vesti objavljene u drugoj polovini maja 2015. godine:
“Drama legendarnog glumca: Gaga Nikolić se bori za život!”;
“Glumac u kritičnom stanju: Dragan Nikolić se bori za život”;
“Dragan Nikolić u bolnici, stanje nije kritično”.
Internet portali i novine u Srbiji su se utrkivali ko će sa više detalja da opiše zdravstveno stanje Dragana Nikolića, poznatog glumca čija slava na području bivše Jugoslavije seže još u drugu polovinu šezdesetih godina prošlog veka. Primera radi, a prema “zdravstvenom izveštaju” tabloida Informer:
“U sredu po podne naglo mu se pogoršalo zdravstveno stanje, pa je konzilijum lekara odlučio da ga hitno smesti u šok sobu, što je odmah i urađeno. Draganu je odmah urađen rendgen pluća, uzeta mu je krv za kompletne analize i priključen je na monitoring koji će mu sve vreme pratiti rad srca i pluća. Terapija koju je primao dodatno je pojačana, ali se i dalje oseća veoma loše. Bukvalno se bori za život.”
Ne zadržavajući se samo na tome, novine su pisale i o tome ko je poznatom glumcu dolazio u posetu, u koliko sati, i slično. Zbog svega toga, porodica Dragana Nikolića obratila se Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Zaštitniku građana. U zajedničkom saopštenju od 22. maja 2015. godine, Poverenik i Zaštitnik građana su ukazali na potrebu da se pri izveštavanju o životima građana, čak i kada se radi o javnim ličnostima, “mnogo više pažnje povede o privatnosti i elementarnoj taktičnosti, kao elementima ljudskog dostojanstva”.
Zakon o javnom informisanju i medijima, iz 2014. godine propisuje da se informacija iz privatnog života izuzetno može objaviti bez pristanka lica na koje se odnosi, ako u konkretnom slučaju interes javnosti da se upozna sa informacijom preteže u odnosu na interes da se spreči objavljivanje (član 82). Isti član Zakona sadrži (otvorenu) listu situacija u kojima interes javnosti, izuzetno, preteže u odnosu na interes da se spreči objavljivanje informacije iz privatnog života. U konkretnom slučaju Dragana Nikolića, ne čini se da važi bilo koji od izuzetaka od zabrane zadiranja u privatni život osobe.
Od jedanaest izričito navedenih izuzetaka, jedini čije pominjanje od strane medija ne bi već na prvi pogled delovalo sasvim frivolno je izuzetak pod tačkom 3: “ako je lice svojim javnim izjavama, odnosno ponašanjem u privatnom, porodičnom ili profesionalnom životu privuklo pažnju javnosti i na taj način dalo povoda za objavljivanje informacije, odnosno zapisa”. Međutim, i ovaj potencijalni izuzetak je neprimenjiv u konkretnom slučaju, jer bi se “privlačenje pažnje javnosti” kao moguće opravdanje za detaljno izveštavanje o zdravstvenim problemima Dragan Nikolića moralo odnositi na prethodno javno iznošenje takvih detalja od strane samog Nikolića, čega ovde nije bilo.
S obzirom na oskudnu sudsku praksu u Srbiji (bar onu objavljenu) na temu zadiranja medija u privatnu sferu poznatih osoba, koja je obrnuto proporcionalna broju slučajeva takvog zadiranja, teško je odrediti na opštiji način šta potpada pod standard pretežućeg “interesa javnosti” iz člana 82 Zakona o javnom informisanju i medijima. Stoga je uputno konsultovati relevantnu praksu – bogatu i lako dostupnu – Evropskog suda za ljudska prava, imajući u vidu da odluke tog suda predstavljaju izvor prava i za naše sudove. U predmetima koji se odnose na privatnost javnih ličnosti, Sud je iskristalisao standard prema kom zadovoljavanje puke znatiželje čitalaca ne predstavlja interes javnosti koji bi opravdavao izveštavanje o privatnom životu poznate osobe.
U odluci Von Hannover v. Germany, iz 2004. godine, Evropski sud za ljudska prava je utvrdio sledeće:
“Kao i u drugim sličnim slučajevima koje je ispitivao, Sud smatra da se ne može smatrati da objavljivanje fotografija i tekstova u pitanju, čiji je jedini cilj da se zadovolji radoznalost određenog kruga čitalaca u vezi sa privatnim životom tužioca, doprinosi bilo kakvoj raspravi od opšteg interesa za društvo, uprkos tome što je tužilac poznat javnosti” (paragraf 65).
U jednom od skorijih izjašnjenja na istu temu, u odluci u predmetu Axel Springer AG v. Germany iz 2012. godine, Sud je zauzeo sledeći stav:
“Iako se u određenim posebnim okolnostima pravo javnosti da bude informisana može proširiti i na aspekte privatnog života javnih ličnosti, naročito kada su u pitanju političari, to neće biti slučaj – čak i tamo gde su dotična lica prilično dobro poznata javnosti – ako se objavljene fotografije i prateći komentari odnose isključivo na detalje iz privatnog života te osobe i imaju jedini cilj da zadovolje radoznalost određenog kruga čitalaca u tom pogledu” (paragraf 91).
Prema tome, kada je “zadovoljenje radoznalosti” jedini cilj zadiranja medija u privatnu sferu javnih ličnosti, pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, garantovano članom 8 Evropske konvencije o zašiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosi prevagu nad slobodom izražavanja (garantovanom članom 10 Konvencije). Kriterijum “zadovoljenja radoznalosti” može da posluži kao dobar orijentir ovdašnjim medijima, novinarskim asocijacijama, kao i sudovima, kada ocenjuju da li postoji javni interes koji opravdava novinarsko bavljenje privatnim životom poznate osobe.
U konkretnom slučaju, zaključak da su u slučaju Dragana Nikolića neki mediji postupili protivno obavezi iz člana 82 Zakon o javnom informisanju i medijima je utoliko verovatniji ukoliko se uzme u obzir da su izveštavali o zdravlju poznate osobe. Podaci o zdravstvenom stanju spadaju u ono što Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, iz 2008. godine, naziva naročito osetljivim podacima. Ostale kategorije naročito osetljivih podataka su podaci koji se odnose na nacionalnu pripadnost, rasu, pol, jezik, veroispovest, pripadnost političkoj stranci, sindikalno članstvo, primanje socijalne pomoći, žrtvu nasilja, osudu za krivično delo i seksualni život (član 16 Zakona o zaštiti podataka o ličnosti). Naročito osetljivi podaci uživaju jači stepen zaštite od ostalih ličnih podataka pa tako, “interes javnosti” mora biti naročito snažan da bi opravdao javno saopštavanje te vrste podataka iz privatnog života. Zadovoljenje radoznalosti izvesno ne zadovoljava ovaj test.
Iako je u slučaju Dragana Nikolića u centru pažnje ono što čine mediji, postupanje nekih zdravstvenih radnika je takođe pravno sporno. Zakon o pravima pacijenata, iz 2013. godine, garantuje pravo na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta, te stoga propisuje u članu 21 obavezu zdravstvenih radnika i saradnika da čuvaju podatke o tome. Osim toga, zdravstvene radnike – kao i bilo koga drugog – obavezuje zabrana, iz člana 16 Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, da “obrađuju” (zakonski termin koji obuhvata, između ostalog, “otkrivanje, objavljivanje, širenje”) naročito osetljive podatke, pa tako i podatke o zdravstvenom stanju pacijenta, bez njegovog pristanka.
Čini se da direktor Kliničkog centra Srbije nije imao gornja pravila u vidu kada je, prema pisanju Telegrafa, javno izjavio:
“Njemu je nedavno urađena operacija debelog creva i bio je pušten kući, ali se pre nekoliko dana vratio u bolnicu zbog temperature i problema sa plućima. Pošto je bio u kritičnom stanju koristio je respirator za disanje, ali srećom večeras mu je stanje poboljšano. Odvojen je od aparata za disanje, komunikativan je i oseća se bolje”.
Po svoj prilici, u ovom slučaju nije bilo pristanka Dragana Nikolića na otkrivanje podataka o njegovom zdravstvenom stanju. Štaviše, prema novinskim izveštajima, slavni glumac je izričito zabranio da se detalji o njegovoj bolesti iznose u javnost.
