Većina zakona o autorskom i srodnim pravima dozvoljava za svrhu kritike korišćenje citata iz dela zaštićenog autorskim pravom. Ovo ograničenje autorovih ovlašćenja je uvedeno pre više od jednog veka kroz sudsku praksu (u Sjedinjenim američkim državama) i kroz zakone (Velika Britanija). Danas, zakoni o autorskom i srodnim pravima Francuske, Italije, Holandije, Španije, Hrvatske Rusije, Izraela, Brazila, Japana, i niza drugih država, kao i Direktiva 2001/29/EC, propisuju da, ako su ispunjeni pojedini drugi uslovi, nije potrebna saglasnost nosioca autorskog prava kako bi se koristili citati za svrhe kao što su kritika ili recenzija.
Srbija je među izuzecima, bar u Evropi, u tom smislu što relevantne odredbe o autorskom pravu ne pominju kritiku, polemiku, recenziju/analizu, nastavu, i/li istraživanje kao svrhe koje opravdavaju korišćenje citata kao oblik ograničenja autorskog prava. Umesto toga, Zakon o autorskom i srodnim pravima, iz 2099. godine, sa izmenama iz 2011. godine, upućuje na “ilustraciju, potvrdu, ili referencu”, kao svrhe koje opravdavaju citiranje. Član 49 Zakona dozvoljava
umnožavanje, kao i druge oblike javnog saopštavanja kratkih odlomaka autorskog dela (pravo citiranja), odnosno pojedinačnih kratkih autorskih dela, pod sledećim uslovima
(1) da je delo objavljeno;
(2) da se pomenuti delovi, odnosno kratka dela, bez izmena, integrišu u drugo delo ako je to neophodno radi ilustracije, potvrde ili reference, uz jasnu naznaku da je reč o citatu i u skladu sa dobrim običajima;
(3) da se na pogodnom mestu navede ko je autor citiranog dela, koji je naslov citiranog dela, kada je i gde je citirano delo objavljeno, odnosno izdato, ukoliko su ti podaci poznati.
Ne čini se da ilustracija, potvrda ili referenca pripadaju onoj istoj kategoriji opravdavajućih svrha u koju spadaju svrhe navedene u zakonima drugih država. Kritiku, polemiku, recenziju/analizu, nastavu, i/li istraživanje društvo smatra poželjnim aktivnostima, i stoga one same po sebi predstavljaju svrhu. Ilustracija, potvrda, i referenca, s druge strane, predstavljaju instrumente koji pomažu ostvarenje tih – ili drugih – svrha. Zakon u Srbiji ne kaže koje krajnje svrhe opravdavaju upotrebu citata. U ovom pogledu, Zakon o autorskim i srodnim pravima liči na nemački Urheberrechtsgesetz (zakon iz 2008. godine o autorskom i srodnim pravima).
Sledeće obeležje koje čini atipičnim odredbe o citiranju u srpskom zakonodavstvu sadržano je u zahtevu da citat mora biti “kratak”. Među zakonima o autorskim i srodnim pravima, pomenutim u gornjim pasusima, samo francuski Code de la propriété intellectuelle ograničava upotrebu tako što zahteva da citati iz originalnog dela budu kratki. Ostali zakoni, po pravilu, traže da obim citrianja bude “opravdan svrhom”. Direktiva 2001/29/EC takođe koristi ovo fleksibilno merilo.
Od kakvog je značaja to što član 49 Zakona o autorskom i srodnim pravima sadrži prilično jedinstvenu kombinaciju, s jedne strane, nepostojanja izričito navedenih svrha, i, s druge strane, zahteva za kratkoćom citata? Imajući u vidu manjak sudske prakse i tekstova u pravnoj literaturi na tu temu, pitanje nema jasan odgovor. U razmatranju koje sledi, ukazuje se na rizike sadržane u primeni člana 49 onako kako je sada formulisan.
Moglo bi da se tvrdi da član 49 Zakona o autorskim i srodnim pravima ustvari ne otežava ostvarenje korisne uloge kritike. Kada, u skladu sa članom 49, tvorac sekundarnog dela koristi citate iz dela zaštićenog autorskim pravom radi “ilustracije, potvrde ili reference”, upravo kritika originalnog dela ili stavova autora može da predstavlja krajnju svrhu. U jednom od retkih sudskih predmeta u Srbiji na ovu temu, u kom je direktor državne televizije Aleksandar Tijanić tužio nevladinu organizaciju Komitet pravnika za ljudska prava za povredu autorskog prava, dve žalbene instance su ostavile netaknutim nalaz prvostepenog (okružnog) suda da je JUKOM citirao iz Tijanićevih tekstova kako bi ga kritikovao i kako bi pokazao da Tijanić ne treba da bude na tom uticajnom mestu. Sudovi nisu našli da je ovakva svrha citiranja sporna.
Čak i u odnosu na eksplicitni zahtev iz člana 49 da citati treba da budu “kratki”, moglo bi se argumentovati da kritika nije tim zahtevom osuđena ne nedelotvornost. Jedan od prethodnih zakona o autorskom i srodnim pravima, koji je bio na snazi do 1998. godine, ograničavao je dužinu citata na četvrtinu originalnog dela; kasnije uklanjanje te odredbe iz zakonodavstva tumačeno je tako da jedna četvrtina više ne predstavlja gornju granicu. Stoga, nakon 1998. godine, nema konkretnog broja ili udela koji bi predstavljao gornju granicu u veličini preuzetog odlomka. Iz toga bi trebalo da sledi da više od četvrtine sadržaja originalnog dela može biti preuzeto u kasnijem delu, pod uslovom da se to učini u skladu sa dobrim običajima.
Međutim, dobrodošlo uklanjanje gornje granice za citiranje ne znači da je uklonjen i rizik nedelotvornosti kritike usled ograničenja u samom Zakonu. Zahtev iz Zakona o autorskom i srodnim pravima da preuzeti deo bude kratak ne šalje ohrabrajuću poruku onima koji smatraju da kritika treba da bude visoko vrednovana kao svrha koja opravdava citiranje tuđeg dela.
U jednom od najkorisnijih razmatranja kritike kao pravičnog korišćenja dela – mišljenju Žalbenog suda SAD za Sedmu oblast, u predmetu Chicago Board of Education v. Substance, Inc., 354 F.3d 624 (2003) – sudija Posner je najpre naglasio da bi autorsko pravo trebalo da omogući kritičaru da “svoju kritiku učini shvatljivom” (intelligible), odnosno “razumljivom” (comprehensible), no onda je ustvrdio da razlog zbog koga sudije ne bi trebalo da sa “teškom rukom” nadziru kritiku leži u tome što kritičar treba da bude u stanju da delotvorno kritikuje delo zaštićeno autorskim pravom. Učiniti sebe razumljivim i biti delotvoran nije nužno ista stvar: potonje može zahtevati slobodnije (u većem obimu) korišćenje citata.
Problem sa Zakonom o autorskom i srodnim pravima pravu je što čak i ako ne isključuje korišćenje citata u svrhu razumljive/delotvorne kritike, nije ni od pomoći takvoj kritici. Ako bi član 49 izričito naveo kritiku kao odbranu od utuženja zbog povrede autorskog prava, za prepostaviti je da bi značaj kritike time u očima sudija porastao. Takvo rešenje bi osim toga predstavljalo podsticaj potencijalnih stvaraocima sekundarnog dela da koriste citate ne plašeći se da Zakon takvu praksu ne odobrava. Član 49, međutim, sada ne promoviše kritiku kao korisnu aktivnost na način na koji to čini sudija Posner i većina nacionalnih zakona.
Poređenja radi, evo kako ovim pitanjima pristupa Zakon o autorskom pravu i srodnim pravima (2003) u susednoj Hrvatskoj. Član 90 Zakona predstavlja standardnu odredbu o citiranju:
Dopušteno je doslovno navođenje ulomaka autorskog djela (citata) koje je na zakonit način postalo pristupačno javnosti, radi znanstvenog istraživanja, nastave, kritike, polemike, recenzije, osvrta, u mjeri opravdanoj svrhom koja se želi postići i u skladu s dobrim običajima, time da se mora naznačiti izvor i ime autora.
Ova odredba izričito pominje kritiku i ostale dopuštene svrhe, i ne zahteva da citati budu kratki. Umesto toga, citirati se može “u mjeri opravdanoj svrhom koja se želi postići”.
Zahtev iz srpskog Zakona o autorskim i srodnim pravima da preuzeti odlomak mora biti kratak razvodnjava značaj kritike i prenaglašava značaj dela iz kog se citira. Poruka Zakona, o značaju svrhe koja stoji iza citiranja, bila bi drugačija ako bi, umesto reči “kratkih”, Zakon koristio formulaciju “u meri opravdanoj svrhom koja se želi postići”. Iako Zakon ne postavlja konkretnu gornju granicu – jednu četvrtinu, ili nešto drugo – za korišćenje citata, samo prisustvo reči “kratkih” navodi sudije da nadziru kritiku sa “teškom rukom” (da citiram sudiju Posnera).
Bolji pristup bi predstavljalo ako bi se zakon i sudska praksa u Srbiji fokusirali na nešto drugo: na to da li se korišćenjem odlomaka ulazi u nadmetanje sa ekonomskim korišćenjem, postojećim ili potencijalnim, originalnog dela. Princip u osnovi zaštite autorskog prava je podsticanje kreativnosti. Ocena dopustivosti citiranja treba da zavisi od toga da li se korišćenjem citata ometa ova uloga autorskog prava. Ako to nije slučaj, nema principijelnog razloga da se insistira da odlomci preuzeti iz zaštićenog dela moraju biti kratki – čak i nauštrb delotvornosti kritike.
Sudovi u Velikoj Britaniji su u nekoliko važnih odluka istakli da je od najvećeg značaja za ocenu da li se pravično postupa u odnosu na delo zaštićeno autorsko delo (fair dealing) to da li se onaj ko koristi delo ustvari komercijalno takmiči sa njim i nastoji da izvuče korist (Associated Newspapers Group v. News Group Newspapers[1986] RPC 515, 518 (Chancery); Time Warner v. Channel Four, [1994] EMLR. 1, 14 (Court of Appeal); Ashdown v. Telegraph Group LTD, [2001] EWCA Civ 1142, para. 70 (Court of Appeal); Fraser-Woodward v. BBC, [2005] EWHC 472 (Chancery), paragrafi 59-63). U SAD, sudovi takođe daju veliki značaj svrhi i karakteru sekundarnog korišćenja originalnog dela. Sekundarno delo može imati komercijalne aspekte, ali oni ne smeju imati prevagu nad kritičkim, polemičkim, edukativnim, i sličnim. Mali su izgledi da sud utvrdi postojanje pravičnog korišćenja (fair use) ako su namera ili efekat sekundardnog dela to da istisne original, tj. da zauzme nišu na tržištu nauštrb originalnog dela (videti, npr., Castle Rock Entertainment v. Carol Publishing Group, 150 F.3d 132 (Žalbeni sud SAD za Drugu oblast, 1998). Na sličan način, samo u italijanskom kontekstu, profesori Musso i Fabiani ocenili su da je “naročito značajan” onaj aspekt Uredbe sa zakonskom snagom br. 68 (iz 2003. godine), člana 70 (1), koji ističe zahtev netakmičenja između dela koje koristi citate i originalnog dela.
Srpsko pravo bi moglo da se tumači tako kao da pokriva ovo pitanje time što uključuje standard “u skladu sa dobrim običajima” (fair practice) u član 49. Međutim, daleko je od izvesnog da bi sudovi tumačili “dobre običaje” tako da se odnose na motiv iza citiranja i na efekat citiranja na korišćenje dela od strane nosioca prava. Kontinuirano prisustvo zahteva za kratkoćom citata je, praktično, poziv sudovima da zaobiđu policy analizu i fokusiraju se na kvantitativna merila koja bi, u stvari, trebalo da budu od drugorazrednog značaja.
