Komisija za zaštitu konkurencije objavila je na svojoj web stranici da je u drugoj nedelji jula izvela prvi nenajavljeni uviđaj na nekoliko lokacija na teritoriji Beograda. Koordinirani nenajavljeni uviđaji su izvršeni u okviru istrage u vezi sa “distribucijom elektronskih cigareta i tečnosti za elektronske cigarete”. Komisija sumnja da su učesnici na tržištu zaključili sporazume o utvrđivanju minimalnih cena u trgovini na malo. Saopštenje sadrži izuzetno malo pojedinosti, ali određene formulacije ukazuju na to da su prvi nenajavljeni uviđaji izvršeni u okviru istrage vertikalnog restriktivnog sporazuma.
Institut nenajavljenog uviđaja je uveden u Srbiju Zakonom o zaštiti konkurencije od 2009. godine. Reč je o načinu prikupljanja dokaza koji Komisiji omogućava da sprovede nenajavljenu kontrolu poslovnih prostorija stranke, obavi razgovor sa upravom i zaposlenima, te izvrši uvid u i privremeno oduzme poslovnu dokumentaciju od značaja za istragu. Nenajavljeni uviđaj se može izvršiti u vezi sa bilo kojim vidom povrede prava konkurencije, ukoliko predsednik Komisije osnovano sumnja da postoji opasnost uklanjana ili izmene dokaza.
Odluka predsednika o nenajavljenom uviđaju nije predmet ni prethodne ni naknadne sudske kontrole niti je na tu odluku dozvoljena posebna žalba. Samo je konačna odluka Komisije kojom je utvrđena povreda konkurencije predmet sudske kontrole. Izuzetno od navedenog, ako je uviđaj potrebno sprovesti u stanu, a držalac prostorija se tome usprotivi, predsednik Komisije je dužan da zatraži izdavanje sudske naredbe kojom se odobrava uviđaj.
S obzirom na to da je svrha nenajavljenog uviđaja sprečavanje prikrivanja dokumentarnih dokaza o povredi prava konkurencije, važno je da stranke pod istragom znaju kada i pod kojim uslovima imaju pravo da odbiju predaju određenih dokumenata. Zakon o zaštiti konkurencije predviđa da je komunikacija između stranke i njenog punomoćnika, koja se neposredno odnosi na postupak, privilegovana. Međutim, Zakon ne objašnjava šta privilegovani status podrazumeva. Naprotiv, Zakon unosi konfuziju time što upućuje na odredbe o zaštićenim podacima, navodeći da se one shodno primenjuju na privilegovanu komunikaciju. Vredno je pomenuti i da Zakon daje mogućnost da u slučaju sumnje u zloupotrebu privilegovane komunikacije između stranke i punomoćnika, predsednik Komisije može da odluči o uklanjanju privilegovanog svojstva u odnosu na pojedine oblike komunikacije. Odredbe o zaštićenim podacima imaju za cilj da obezbede da podaci i/ili njihovi izvori ne budu otkriveni trećim licima. Zakon u ovom pogledu predviđa da lice koje dostavlja podatke može da zahteva od predsednika Komisije da odredi meru zaštite podataka i/ili izvora podataka koji se dostavljaju Komisiji tokom istrage ili postupka kontrole koncentracije. Predsednik će odobriti zahtev ukoliko oceni da interes podnosioca zahteva da zaštiti podatke i/ili njihov izvor preteže nad interesom javnosti. Stranka ili treće lice koje zahteva zaštitu poverljivosti podataka dostavljenih Komisiji mora učiniti verovatnim mogućnost nastanka štete u slučaju da podaci nisu zaštićeni. Protiv zaključka predsednika Komisije kojim se zahtev za zaštitu podataka odbacuje ili odbija dopuštena je žalba o kojoj odlučuje Savet (kolektivni organ Komisije).
Ove odredbe nisu adekvatne za shodnu primenu na koncept privilegovane komunikacije. Status privilegovane komunikacije podrazumeva da stranka pod istragom ima pravo da uskrati takve informacije istražiteljima u cilju zašite sopstvenog prava na odbranu. Nasuprot tome, odredbe o zaštićenim podacima nemaju za cilj da stranci omoguće da uskrati podatke, niti da spreče Komisiju da donese odluku oslanjajući se na te podatke, već da obezbede da dati podaci ostanu poverljivi. Ostaje dakle nejasno da li propisi o zaštiti konkurencije u Srbiji stranci pod istragom daju pravo da komunikaciju sa punomoćnikom, koja se neposredno odnosi na postupak, ne preda istražiteljima Komisije ili stranka samo ima pravo da od predsednika Komisije zahteva zaštitu tih podataka. Za žaljenje je što je Zakon o zaštiti konkurencije ostao nejasan u ovom pogledu koji je od vitalne važnosti za zakonitost istrage.
S obzirom na to da odredbe o privilegovanoj komunikaciji još uvek nisu primenjene u praksi, na veliki broj pitanja koja su se pojavila u evropskom i uporednom pravu nema odgovora. Jedno od pitanje je da li će Komisija i, konačno, sudovi, pojam punomoćnika tumačiti tako da njime obuhvate i pravnike i one savetnike koji to nisu, naročito imajući u vidi to da stranku u upravnom postupku (a postupak koji vodi Komisija je takav postupak) ne mora da zastupa pravnik, a pogotovo ne advokat (doduše, nepravnik koji zastupa stranku ne bi smeo da naplati savet). Takođe, ostaje nejasno da li će se pojam punomoćnika tumačiti usko, tako da obuhvati samo ono lice koje ima formalno punomoćje da zastupa stranku u postupku istrage, ili će se tumačiti široko, tako da obuhvati svakog onog koji stranku savetuje u pogledu postupka. Takođe, tek ostaje da se razjasni u praksi šta znači sintagma “koji se neposredno odnosi na postupak”. Na primer, postavlja se pitanje da li se ova sintagma odnosi samo na dokumenta sačinjena od strane pravnog savetnika ili obuhvata i interna dokumenta koja prenose dobijen savet i interno generisanu pripremnu dokumentaciju koja ima za cilj da savetniku pruži neophodne informacije radi davanja saveta. Još jedno od pitanja je i to da li dokument mora da bude vidno obeležen oznakom “privilegovana komunikacija” i slično, da bi se kvalifikovao za zaštitu.
Veliki broj otvorenih pitanja u vezi sa primenom koncepta privilegovane komunikacije, koja su sada aktuelizovana realnošću nenajavljenih uviđaja, adekvatna korporativna pravila o čuvanju dokumenata i internoj i eksternoj komunikaciji čine još neophodnijim.
