Kao što je objašnjeno u prvom nastavku ovog dvodelnog posta, srpski mediji su u martu 2012. godine izveštavali o knjizi malo poznatog pisca, sa naslovom „Kad porastem biću Nole“, koja je objavljena bez odobrenja Novaka Đokovića. Nadimak teniske zvezde „Nole“ i njegov lik nalaze se na koricama knjige, a jedna pesma iz knjige navodno podstiče decu da se klade na Đokovića. Đokovićevi advokati su najavili podnošenje tužbe, no nema informacija о tоmе dа li je sudski pоstupаk pokrenut.
U avgustu 2012. godine, supruga pokojnog pisca Danila Kiša je protestovala protiv postupka jednog udruženja srpskih pisaca (P-70), koje je iskoristilo Kišovo ime i odlomke iz njegovih knjiga prilikom objavlijvanja konkursa za književnu nagradu koju udruženje dodeljuje. (Kišova supruga, Mirjana Miočinović, za razliku od Đokovića nije najavila pokretanje sudskog postupka).
Ono što je zajedničko u pomenuta dva primera je da oba uključuju pitanja vezana za „pravo na kontrolu korišćenja ličnih atributa u javnosti” (right of publicity), odnosno „pravo ličnosti“ (right of personality). U ovom postu biće korišćen izraz RoP, koji predstavlja skraćenicu, na engleskom jeziku, za oba navedena termina. Pri tome, pod „pravom ličnosti“ misli se na onaj aspekt tog prava koji se odnosi na kontrolu upotrebe nečijeg lika, imena i bilo kog drugog svojstva koje omogućava identifikaciju te ličnosti od strane javnosti.
Upućeni znaju da se dva koncepta – pravo na kontrolu korišćenja ličnih atributa u javnosti i pravo ličnosti – retko, ako ikada, koriste kao sinonimi. Prvo od dva navedena prava se obično opisuje kao svojinsko pravo koje štiti od neovlašćene upotrebe nečijeg identiteta u komercijalne svrhe, dok se pravo ličnosti odnosi na zaštitu dostojanstva i privatnosti koji mogu biti ugroženi i komercijalnim i nekomercijalnim korišćenjem (identiteta ličnosti) bez odobrenja.
Ipak, kada se ova dva koncepta primene na činjenične sklopove poput onih u primerima Đokovića i Kiša, linija između njih prestaje da bude oštra. Right of publicity, koje se prvenstveno primenjuje u Sjedinjenim Američkim Državama, je u nekim od tamošnjih država interpretirano od strane sudova tako da sprečava upotrebu ličnih osobina „za lične svrhe ili u korist tuženog, komercijalno ili na drugi način“ (primeri uključuju Kaliforniju i Kolorado). Istovremeno, u evropskim državama koje poznaju zaštitu “opšteg prava na ličnost” (Nemačka), ili “prava ličnosti” (Francuska), sudska praksa je iznedrila različite modalitete zaštite u slučaju kako komercijalne tako i nekomercijalne upotrebe.
Šta je RoP i zašto je zaštićen?
RoP štiti spektar svojstava jedne ličnosti, iako se najčešći slučajevi zaštite odnose na upotrebu lika ili imena poznate ličnosti. U zemljama koje imaju naročito bogatu RoP sudsku praksu – SAD, Nemačkoj, Italiji, i Francuskoj – lik podrazumeva različite vizuelne prikaze na osnovu kojih se osoba može prepoznati: fotografije, statue, karikature, ilustracije koje su između vernog predstavljanja lika i crteža, „dvojnike“, lutke, virtuelne likove u kompjuterskim igricama, itd. Ime, kao drugo najčešće korišćeno svojstvo ličnosti, uključuje i pseudnim i nadimak.
Predmet sudskih postupaka u SAD, Nemačkoj, Italiji i Francuskoj, bio je i neautorizovano korišćenje drugih karakteristika ličnosti: glasa i njegovog podražavanja, potpisa, pesme po kojoj je osoba poznata, kao i predmeta koji mogu poslužiti za identifikaciju, kao npr. kape ili šala (u poznatom italijanskom slučaju u kom je tužilac bio muzičar Lucio Dalla), prepoznatljivih trkačka kola vozača, ili broja fudbalerovog dresa.
Postoji više razloga zbog kojih su prepoznatljive karakteristike zaštićene od neovlašćene upotrebe, a dva su posebno bitna. Kao prvo, neovlašćena upotreba obeležja jednog lica može narušiti njegovo dostojanstvo i ugled, kao i izložiti sramoćenju, posebno kada se takvom upotrebom stvara utisak da osoba komercijalizuje svoj lik ili podržava određene vrednosti kojima se ustvari protivi. Da je Danilo Kiš živ, mogao bi smatrati da je njegov ugled narušen time što je njegovo ime dovedeno u vezu sa piscima kojima neki – uključujući Kišovu suprugu – prebacuju da su nacionalisti. U verziji RoP koja za zasniva na isticanju značaja lične autonomije, RoP odnosi prevagu nad neovlašćenom upotrebom u slučaju kada je takvo dovođenje u vezu neprihvaljtivo za lice o kom se radi (a možda i ako je neprihvatljivo za suprugu, kada je lice umrlo), čak i ukoliko većina ljudi smatra takvo dovođenje u vezu prihvatljivim, što bi mogao biti slučaj u Srbiji danas.
Pored interesa koji se odnose na dostojanstvo jedne ličnosti, RoP takođe štiti interese komercijalnog korišćenja nečije poznatosti, koja se obezvređuje kada treća lica bez odobrenja koriste lične osobine poznate ličnosti. To umanjuje mogućnost licenciranja imena, lika, glasa, ili umanjuje komercijalnu vrednost identiteta ličnosti. Ovakvi interesi bi mogli biti relevantni u slučaju izazvanom pojavljivanjem knjige koja koristi Đokovićev lik i nadimak.
No da li postoji zaštita RoP u Srbiji?
Odgovor na to pitanje nije sasvim jasan. Koncept prava ličnosti koje obezbeđuje sveobuhvatnu zaštitu od neovlašćene upotrebe nečijeg identiteta, „komercijalne ili drugačije“, nije direktno i sveobuhvatno regulisan nekim propisom niti se sudska praksa njime bavila. Postoje, međutim, u više propisa delovi koje bi kreativne sudije mogle iskoristiti kako bi stvorile konzistentnu i široku zaštitu RoP. Takav razvoj bi u suštini, predstavljao ponavljanje onoga što se desilo u SAD, Francuskoj, Italiji i Nemačkoj, gde su sudovi u odsustvu jasnih zakonskih odredaba stvorili takvu doktrinu.
Za pravnika u Srbji takav pristup ne predstavlja iznenađenje kada su u pitanju SAD, ali slični primeri u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji su mu verovatno iznenađujući. Preovlađujuće shvatanje u Srbiji je da se kontinentalni sistem oslanja isključivo na nedvosmislen tekst zakona i ostavlja malo prostora odvažnosti sudija. Ipak, stoji činjenica da su sudije u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji otišle daleko iznad formulacija datih u propisima i stvorile solidnu zaštitu za RoP. Zakoni u te tri države su sadržavali, i još uvek sadrže, odredbe koje omogućavaju zaštitu nečijeg „lika“, a sudije u Italiji su tu zaštitu proširili tako da obuhvati glas i bilo koju drugu osobinu koja omogućava identifikaciju te osobe od strane javnosti. Nemački Građanski zakonik omogućava i ograničenu zaštitu imena; a sudovi su iz slova Ustava izveli širu zaštitu, kao deo opšeg prava na zaštitu ličnosti. (Član Ustava o nepovredivosti ljudskog dostojanstva je obezbedio ključno oružje Saveznom sudu da utvrdi postojanje opšeg prava zaštite ličnosti.) U Francuskoj, prava na zaštitu lika, imena i glasa su stvorena u sudskoj praksi, i to najviše primenom člana 1382 Građanskog zakonika koji propisuje, opštom formulacijom, da „radnja bilo kog lica usled koje nastane šteta drugom licu, obavezuje onoga čijom krivicom je šteta nastala da je nadoknadi“.
Srbija ima odredbu u Ustavu (član 23) koja postavlja čvrste temelje poštovanju vrednosti ljudskog dostojanstva, i čak eksplicitno kaže da su „svi“ – ne samo državne institucije – dužni da ga poštuju. Takođe Zakon o obligacionim odnosima sadrži odredbu (član 154(1)) sličnu članu 1382 francuskog Građanskog zakonika. Član 157 Zakona o obligacionim odnosima ovlašćuje osobu da zahteva prestanak „radnje kojom se povređuje integritet ljudske ličnosti … i drugih prava prava njegove ličnosti“, a član 200 predviđa naknadu štete za takvu povredu. Zakon o oglašavanju zabranjuje korišćenje ugleda druge osobe prilikom oglašavanja (član 33), te zabranjuje da oglasna poruka sadrži ime, lik, ili lični zapis neke osobe bez njenog odobrenja (član 44). Odredbe Zakona o oglašavanju nisu ograničene na komercijalne aktivnosti i komercijalne subjekte, tako da imaju potencijalno široku primenu. No, te odredbe, kao ni citirane odredbe iz Zakona o obligacionim odnosima, nisu testirane u nekom tipičnoj RoP situaciji, koja bi uključivala korišćenje, komercijalne ili nekomercijalne, distinktivnih obeležja poznate ličnosti. Postoji prostor za srpske sudove da smelo tumače navedene odredbe iz Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o oglašavanju, rukovođeni imperativom zaštite ljudskog dostojanstva, kako je to predviđeno Ustavom.
Zaštita na osnovu žigovnog prava je u Srbiji – kao i svuda u svetu – nesavršeno sredstvo za zaštitu od komercijalne (ili nekomercijalne) upotrebe nečijeg identiteta. Većina poznatih ličnosti ne registruje svoje ime ili vizuelne karakteristike kao žigove. Novak Đoković jeste registrovao svoje ime i nadimak kao žig za izvesne robe i usluge (videti prvi deo ovog posta). Ali povreda žiga je uslovljena verovatnoćom dovođenja u zabludu korisnika da je tužilac stvorio, sponzorisao, ili odobrio robe i usluge u vezi sa kojima tuženi koristi tužiočeva obeležja. Zaštita koju omogućava RoP, nasuprot tome, postoji nezavisno od verovatnoće postojanja takve zablude. U vezi razvodnjavanja žiga, da bi tužilac pokrenuo postupak, žig treba da ima reputaciju u vezi sa određenom kategorijom roba i usluga. Na osnovu RoP, takva poznatost ne mora da postoji – ugled ličnosti je dovoljan.
Da li se RoP može naslediti?
Na osnovu primera kao što je korišćenje Kišovog imena od strane udruženja pisaca postavlja se pitanje da li RoP nadživljuje osobu. Čak i u zakonodavstvima koja imaju impozantnu sudsku praksu u vezi RoP ne postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje.
Iako su mišljenja podeljena, većina sudova u SAD, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji su išli u pravcu priznavanja ograničene prenosivosti nasleđem, u smislu da naslednici mogu sprečiti neovlašćenu komercijalnu upotrebu svojstava preminule osobe. Kada to korišćenje uključuje nanošenje nematerijalne štete, pravo prenosivosti nasleđem može biti ograničeno na situaciju u kojoj “postoji verovatnoća da će izbor i prikazivanje lika negativno usticati na predstavu koju javnost ima o preminulom“ (Pariski Apelacioni sud, presuda u slučaju Coluche (1996)).
Kako srpski zakon posebno ne reguliše RoP kao takvo, mogu se samo tražiti odgovarajuće analogije sa postojećim odredbama u povezanim pravnim oblastima. Srpski zakon o javnom informisanju predviđa pravo srodnikada daju ili uskrate pristanak za korišćenje informacija iz privatnog života, lične zapise, kao i glas ili lik preminulog (član 44 Zakona). Iako u odnosu na ovu odredbu postoje brojni izuzeci (navedeni u članu 45), ona nezavisno od toga afirmiše princip da je na naslednicima da odlučuju o javnom korišćenju identiteta preminule osobe. Zakon o oglašavanju sadrži slične odredbe (član 44) u odnosu na korišćenje imena, lika, glasa, ili pisama preminule osobe u oglasnoj poruci. Sud koji se ne bi ustručavao da se uhvati ukoštac sa odsustvom eksplicitne zakonske odredbe postupio bi pravilno ukoliko bi eventualnu pravnu prazninu ispunio principima iz ovde navedenih zakona.
Аrgumеnti prоtiv navoda о pоvrеdi prаvа
U RoP slučajevima, od više mоgućih argumenata protiv optužbi o povredi prava, оnе zаsnоvаnе nа slоbоdi izrаžаvаnjа pоsеbnо su rеlеvаntne u dvа slučаја аnаlizirаnа u оvоm blog pоstu. U državama kоје priznајu neku vеrziјu RoP, izražavanje u okviru komercijalne aktivnosti uživа оgrаničеnu zаštitu, dok, nasuprot tome, umеtnički izrаz i izražavanje u okviru rasprave o političkim pitanjima uživaju punu zaštitu. Mogućnost da je nešto od značaja za javnost takođe doprinosi zaštiti slobode izražavanja.
No, crno-beli slučajevi su retkost. Na primeru Đokovića, upotreba poznatog tenisera je komercijalne prirode utoliko što je knjiga “Kаd pоrаstеm biću Nоlе” nuđena na prodaju deci u osnovnoj školi; međutim, a s obzirom na to da je u pitanju knjigа pоеziје, upotreba sadrži i nekomercijalni aspekt. Da li neka knjiga zapravo predstavlja umetničko delo ili je loše zamaskiran pokušaj komercijalne eksploatacije nečije popularnosti je stvar faktičke procene svih okolnosti, koja ovde neće biti vršena. Rаzličiti pravosudni sistemi se u načelu slаžu dа sе lik neke osobe ili drugо ličnо svојstvо mоrа kоristiti zа zaista umеtničke, odnosno infоrmаtivne namene. To znači da “identitet nosioca prava stoji u vezi sa porukom koju nosi”. Ukoliko to nije slučaj, suočeni smo sa prerušenom reklamom koja mora ustuknuti pred RoP. Osim tоgа, praksa sudova u Evropi čеstо staje na stanovište da umеtnički izrаz i infоrmаtivno izražavanje nisu dozvoljeni ukoliko je ime ili lik upotrebljeno na način koji predstavlja nеpоštоvаnjе lјudskоg dоstојаnstvа (Frаncuskа, Nеmаčkа), оdnоsnо vrеđа “čаst, uglеd, ili doličnost” (dеcоrо) licа (Itаliја). Kоnаčnо, u pоglеdu umеtničkih dеlа, nеki sudоvi u SАD ulaze u ocenjivanje knjižеvne i izrаžајnе vrеdnоsti u cilјu utvrđivаnjа prаvne zаštite. (Оvај pristup, mеđutim, rizikuје pretvaranje sudiјa u еstеtske prоcеnitеlјe, za šta nisu kvalifikovani.)
Primеnа nаvеdеnih principа je naročit izazov u primeru Kiša. U tom slučaju, na osnovu podataka koji su raspoloživi, Grupa P70 ne stvara nikakav prihod na osnovu upotrebe Kišovog imena i reči. S druge strane, ne može se reći da konkursi zа pоdnоšеnjе knjižеvnih dеlа nesporno pripadaju nekoj od kаtеgоriјa izražavanja koje uživaju snažnu zaštitu. Konkursi – јеdаn iz mаја 2011. godine, а drugi iz аvgustа 2012. godine – nе predstavljaju umеtničkо izrаžаvаnje niti doprinos rаsprаvi о bilo kom kоnkrеtnоm pоlitičkоm ili društvеnоm pitаnju. U najboljem slučaju, konkursi se mogu posmatrati kao informativni, u smislu obaveštavanja јаvnоsti о knjižеvnој nаgrаdi. Меđutim, niје izvesno dа je upоtrеbа Kišovog imena u stvarnoj vezi sа prеоstаlim sаdržајem konkursa. Moguće je da je Kišovo ime upotrebljeno da, prosto, skrеnе pаžnju nа nаgrаdu. Ako je tako, ta bi saopštenja mogla predstavljati “prerušene reklame”. Kišov ugled i dignitet su faktori koji takođe mogu ići prоtiv udružеnjа pisаcа, ako bi nеоvlаšćеnо kоrišćеnjе Kišovog imеnа moglo da trаnsfоrmiše pеrcеpciјu јаvnоsti о piscu dovođenjem u vezu sa udružеnjem koje čine njegovi idеоlоški prоtivnici. Ne bi trebalo da bude od značaja to što bi mnogi ustvari poboljšali svoje mišljenje o Kišu ako bi ga doživeli kao bliskog nacionalistima. U pitanju digniteta, rеlеvаntnа tаčkа gledišta je tačka gledišta osobe o čijem dignitetu se radi (a takođe – moglo bi se argumentovati – i članova porodice koji su ga nadživeli), a ne tačka gledišta društva. Kiš je, ustvari, 1979. godine napustio Srbiјu zаmenivši je za Frаncusku, i to, po rečima njegove supruge, upravo zbog prоtivlјеnjа srpskоm nаciоnаlizmu.
