TV gledaoci u Srbiji su svakodnevno u prilici da gledaju šou programe proizvedene na osnovu licenci kupljenih od strane inostranih produkcijskih kuća. Tako su se „Survivor“, „Veliki brat“ (Big Brother), „Želite li da postanete milioner“ (Who Wants to be a Millionaire) u potpunosti odomaćili u Srbiji, a postoje i za nijansu manje poznati naslovi kao što su „Domaćine oženi se“ (Farmer Wants a Wife), „Ja imam talenat“ (Got talent) „Piramida“ i drugi.
Pitanje koje se retko postavlja je: zašto domaći proizvođači programa uopšte kupuju licence, tj. troše hiljade dolara ili evra na naknade – umesto da slobodno koriste strane TV formate i uštede novac? Da li bi takvim pristupom povredili bilo čija prava? Da postavimo isto pitanje na drugi način: da li TV format uopšte uživa pravnu zaštitu?
TV format nije pravni pojam. Nije definisan srpskim propisima, niti je, koliko je to nama poznato, definisan u zakonodavstvu bilo koje druge države, a nije adresiran ni u međunarodnim sporazumima koji regulišu pitanja intelektualne svojine. Korisna definicija TV formata može se naći u presudi nemačkog Saveznog suda iz juna 2003. godine (slučaj L’ecole des fans): “ukupnost svih karakterističnih elemenata koji čine generalni kalup koji oblikuje svaku pojedinu epizodu što gledaocima u isto vreme omogućava da tu epizodu lako prepoznaju kao deo serije”.
Da li TV format može biti zaštićen kao autorsko delo?
Budući da TV format ni u jednom zakonodavstvu nije izričito naveden ka posebna kategorija autorskog dela, može uživati zaštitu po ovom osnovu ukoliko ispunjava uslove koji su postavljeni zakonodavstvom te države za autorsko delo. U Srbiji, definicija autorskog dela je data u članu 2 Zakona o autorskom i srodnim pravima: “Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.“
Druga odredba srpskog zakona relevantna za ovu materiju, data u članu 6(1), pojašnjava da zašitom po osnovu autorskog dela “nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada, ili matematički koncepti kao takvi, kao i načela, principi i uputstva koji su sadržani u autorskom delu.“ Odredba je bitna zato što oni koji se protive autorskopravnoj zaštiti TV formata često ističu da TV formati nisu ništa više od običnih ideja odnosno koncepata (koje ne mogu biti predmet autorskopravne zaštite).
Dakle, pitanje koje se ovde postavlja je da li TV format potpada pod definiciju originalne duhovne tvorevine izražene u određenoj formi. Sudovi u Srbiji se do sada nisu bavili ovim pitanjem. Međutim, sudovi nekih drugih država jesu se hvatali u koštac sa ovim pitanjem.
U određenim državama, sudovi su odbili da TV formatu priznaju status autorskog dela. U Nemačkoj, u kojoj se delo smatra autorskim ukoliko predstavlja izraz individualnosti autora, Savezni vrhovni sud je 2003. godine odbio da prizna autorskopravnu zaštitu francuskom formatu L’ecole des fans. Sud je zauzeo stanovište da TV format jednog zabavnog šou-a sa publikom u studiju – u konkretnom slučaju čini ga izvođenje pesama od strane dece i pozvanih gostujućih zvezda – generalno nije podložan autorskopravnoj zaštiti.
Češće, sudovi su ipak bili voljni da, pod strogim uslovima, priznaju autorskopravnu zaštitu TV formatima, makar ta zaštita bila i ograničena.
U većini država anglosaksonskog pravnog sistema, da bi format uživao autorskopravnu zaštitu mora da bude podveden pod jednu od kategorija dela koja su u zakonu o autorskom pravu date države određena kao dela koja uživaju autorskopravnu zaštitu. U praksi, to znači da sudovi koriste analogiju da bi odredili da li određeni TV format može biti podveden pod pojam pisanog dela, dramskog dela, ili nekog drugog autorskog dela.
Slučaj Opportunity Knocks (1988.) se bavio upravo ovim pitanjem. TV voditelj Hughie Green, stvaralac i domaćin programa vezanog za takmičenje talenata koji se prikazivao u Engleskoj, je pokrenuo postupak zbog povrede autorskih prava protiv novozelandskog TV emitera koji je emitovao sličan TV šou pod istim naslovom. Green je tvrdio da njegov šou predstavlja literarno i dramsko delo. Privy Council Velike Britanije, u svojstvu sudskog tela koje odlučuje po žalbama u zemljama Komonvelta, je zaključio da “format” nema dovoljno jedinstva materije (tj. ne postoji dovoljan stepen izvesnosti o tome od čega se uopšte format sastoji) da bi predstavljao dramsko delo. Takođe, format ne predstavlja ni literarno delo, zato što scenario za šou nije bio ništa drugo do generalna ideja ili koncept za takmičenje talenata, što ne može biti predmet autorskopravne zaštite.
U kasnijim analizama ovog slučaja, neki komentatori – uključujući autore dela Copinger & Skone James on Copyright, jednog od najautoritativnijih u oblasti engleskog autorskog prava – tvrdili su da je moguće podvesti format pod pojam dramskog dela “ukoliko sadrži dovoljno beleški/podataka o tome na koji način će šou biti predstavljen”. Drugim rečima, detaljna pisana uputstva koja se tiču sadržaja formata mogu formatu obezbediti status autorskog dela.
U zemljama kontinentalnog pravnog sistema, da bi TV format uživao zaštitu on mora da odgovara definiciji autorskog dela određenoj u konkretnom zakonu o autorskom pravu. Nije potrebno da format bude podveden pod bilo koju od taksativno nabrojanih kategorija koja predstavljaju autorsko delo.
Apelacioni sud u Parizu, odlučujući u slučaju Divertissimo v. Sportissimo (1998.), je priznao postojanje kreativne aktivnosti autora kao i autorskopravnu zaštitu za šou koji je nastao na osnovu konkretnog scenarija “kojim je opisana atmosfera i filozofija igre kao njen razvoj, računanje bodova, sadržaj i tekst pitanja, priroda sportskih događaja, što čini jedan originalan spoj elemenata”.
U sporu između televizijske kuće Castaway Television Productions Ltd and Planet 24 Productions Ltd i Endemol-a, holandski vrhovni sud je u odluci iz 2004. godine zauzeo stanovište da Survive (holandska verzija formata Survivor-a) predstavlja autorsko delo u skladu sa domaćim propisima. Definicija autorskog dela u holandskom zakonu data je prilično široko: “bilo koje pisano, naučno ili umetničko stvaralaštvo, ma kog oblika ili forme izražavanja”. Vrhovni sud je primetio da elementi iz kojih se sastoji program pojedinačno nisu dovoljno originalni, ali način na koji su kombinovani čini Surviveoriginalnim delom. Takođe, biblija konkretnog TV formata (dokument koji sadrži elemente serije ili epizode) je bila dovoljno detaljna. Sud je, ipak, na kraju zauzeo stanovište da je između Big Brother i Survive, dvaju sutprostavljenih programa koji su bili predmet spora, bilo mnogo razlika, tako da činjenica da je ideja ovih programa bila ista nije bila dovoljna da sud izvede zaključak o kršenju autorskog prava.
U jednom američkom slučaju – CBS Broadcasting Inc v ABC Inc, iz 2003. godine – sud je došao do sličnog zaključka. Okružni sud za Južni distrikt New Yorka je podržao koncept “originalnosti na osnovu kombinovanja” ideja koje generalno nisu podobne za autorskopravnu zaštitu. Survivor je dakle predstavljao autorsko delo. Sutprotstavljeni format I’m a celebrity get me out here, iako je imao neke opšte ideje slične onima u Survivor-u (snimanje na nepristupačnim terenima, učesnici koji ne glume nekog drugoga, testiranje učesnika, eliminacije iz programa) nije predstavljao povredu prava njegovih autora zato što su dva programa suštinski različita u „izgledu, tonu i doživljaju od strane gledalaca“ (“look, tone and feel”), postavci, likovima, radnji i muzici. Naime, Survivor je ozbiljan i napet, dok je šou I’m a celebrity get me out of here šaljivog karaktera. Učesnici u Survivor-u su obični ljudi nepoznati javnosti dok su učesnici drugog programa bili poznate ličnosti. Za razliku od Survivor-a, u I’m a celebrity get me out of here učesnici nisu bili podeljeni u takmičarske timove. U Survivor-u nagrada je bila million dolara, dok je u drugom programu to bila smešna titula “kralja džungle”.
Prema ovom američkom sudu, autorskopravna zaštita priznata formatu je ograničena. Tanka je linija koja razdvaja ideje/koncepte (koji ne uživaju autorskopravnu zaštitu) od kombinovanja istih, kojem autorskopravna zaštita jeste priznata. Kao rezultat, u pravnim sistemima koji se slažu sa ovakvim obrazloženjem i rezonovanjem, određeni TV šou treba da bude skoro u potpunosti kopiran da bi sud potvrdio da je došlo do povrede istog.
Dakle, postoji izvesna nesaglasnost kada je u pitanju autorskopravna zaštita TV formata. Jedna zajednički prihvaćena odrednica je shvatanje da TV format, da bi bio zaštićen, treba da bude predstavljen scenarijem sa što više pojedinosti. No, i kada se prihvati da TV format predstavlja autorsko delo, dokazivanje povrede u konkretnom slučaju može biti teško, što dokazuju slučajevi u vezi formata Survive/Survivor u Holandiji i u SAD.
Do sada navedeno ukazuje na to da autorskopravna zaštita TV formata u Srbiji jeste moguća, imajući u vidu široko postavljenu definiciju autorskog dela kao “originalne duhovne tvorevine autora izražene u određenoj formi”.
Mogućnost zaštite formata na osnovu odredbi o nelojalnoj konkurenciji i doktrine parazitskog ponašanja
S obzirom na to da autorskopravna zaštita TV formata ne obezbeđuje dovoljnu sigurnost tvorcima, vredno je razmišljanja da li koncept nelojalne konkurencije nudi zadovoljavajuću alternativu.
Zaštita na osnovu pravila o nelojalnoj konkurenciji ne zahteva da delo koje se štiti predstavlja originalno autorsko delo. Pravila o nelojalnoj konkurenciji štite investiranje novca i truda u stvaranje proizvoda ili u pružanje usluge. U francuskom sudskom sporu povodom optužbe da je TV stanica TF1 kopirala format, Žalbeni sud u Versailles-u je primenio pravila o nelojalnoj konkurenciji. Stanica Antenne 2 je emitovala reality program La Nuit des Heros; voditelj emisije je dao otkaz i nakon dva meseca počeo da vodi sličan reality program na TF1. U septembru 1992. godine, sud je odlučio (kako je opisano u korisnom članku čiji su autori Jean Castelain i Christine Caron) da je TF1 nedozvoljeno iskoristio program tužioca, Antenne 2: “[N]ije prihvatljivo da se plagira konkurentova emisija, preuzimanjem strukture scena i stila vođenja, uz preuzimanje teme, kompozicije emisije, montaže, i trajanja”. Sud je smatrao da je stvaranje zabune u pogledu dvaju programa “izvesno”.
Kao što presuda Žalbenog suda u Versailles-u ilustruje, doktrina nelojalne konkurencije pretpostavlja postojanje konkurentskog odnosa između vlasnika TV formata i navodnog kršitelja prava, a uz to zahteva da postupanje navodnog kršitelja stvara verovatnoću zabune.
Srpski Zakon o trgovini (2010.) definiše u članu 50 nelojalnu konkurenciju kao “radnju trgovca usmerenu protiv drugog trgovca, odnosno konkurenta, kojom se krše kodeksi poslovnog morala i dobri poslovni običaji, i kojom se nanosi ili može naneti šteta drugom trgovcu (konkurentu)”. Ilustrativna lista radnji koje predstavljaju nelojalnu konkurenciju data u istom članu Zakona uključuje prodaju robe sa oznakama, podacima ili oblikom, kojima se stvara zabuna kod potrošača u pogledu izvora, kvaliteta i drugih svojstava te robe.
Francusko pravo poznaje i doktrinu parazitskog ponašanja, koja sprečava prisvajanje tuđeg distinktivnog postignuća. Član 1382 Građanskog zakonika (Code Civil) predviđa: “Svako postupanje osobe, kojom se prouzrokuje šteta drugome, obavezuje štetnika da nadoknadi štetu”. Odredba ne sadrži zahtev za postojanjem konkurentskog odnosa i verovatnoće zabune.
Sudovi u Srbiji nisu formulisali posebnu doktrinu parazitskog ponašanja, ali srpsko deliktno pravo, kao i francusko, sadrži opštu zabranu prouzrokovanja štete drugome (član 154 Zakona o obligacionim odnosima (1978.)). To stoga predstavlja još jedan mogući pravni put za zaštitu TV formata. Međutim, ostaje da se vidi kakav bi stav sudovi u Srbiji zauzeli o ovom argumentu, kao i o drugim potencijalnim pravnim argumentima opisanim u ovom postu kao moguća sredstva za zaštitu prava na TV formatu.
