U prethodnom postu prikazana je presuda Privrednog apelacionog suda iz maja ove godine kojom nije priznato pravo Organizaciji proizvođača fonografa Srbije (O.F.P.S.) da ubira naknadu za javno saopštavanje snimaka italijanske muzike u jednom beogradskom restoranu. Nekoliko meseci kasnije, kako se ispostavilo, isti sud je doneo rešenje, u sporu koji je i dalje u toku, koje bi moglo zadati nove glavobolje ovoj organizaciji za kolektivno ostvarivanje srodnih prava. Ovog puta u igri su značajniji novčani iznosi, jer nasuprot O.F.P.S.-u se nalazi udruženje “Exit” Srbija. Od 2000. godine ovo udruženje organizuje godišnji muzički festival u Novom Sadu koji privlači desetine hiljada ljubitelja savremene muzike iz svih delova Evrope. U predmetu o kojem je reč, O.F.P.S. tvrdi da mu “Exit” duguje dinarski iznos u vrednosti od gotovo 350,000 evra na ime neplaćenih naknada za javno saopštavanje domaćih i inostranih fonograma na festivalima održanim 2007. i 2008 godine.
Privredni sud u Novom Sadu je, presudom iz marta 2011. godine, dodelio O.F.P.S.-u polovinu tražene sume, ali Privredni apelacioni sud je 20. septembra 2012. godine ukinuo presudu i vratio predmet na ponovno održavanje glavne rasprave. Slično kao u predmetu analiziranom u prethodnom postu, Privredni apelacioni sud je zatražio da O.F.P.S. dokaže da ima aktivnu ligitimaciju – ili će izgubiti spor.
Na listi slavnih muzičara koji su učestovali na “Exit” festivalu nalaze se Pet Shop Boys, Morrissey, Billy Idol, The Cult, Guns N’ Roses, Franz Ferdinand, Stereo MC’s, Iggy Pop, Massive Attack, Beastie Boys, Snoop Dogg, The Prodigy, Moby, Patti Smith, Chemical Brothers, i brojni drugi. Petrovaradinska tvrđava, na kojoj se festival održava, čini manifestaciju dodatno privlačnom. Nije onda neobično što se veliki broj ljudi svakog leta okupi kako bi uživao u muzici, okruženju, i društvu fanova sa kojima oseća kulturnu bliskost.
O.F.P.S. traži da mu “Exit” plati naknadu za puštanje snimljene muzike pre, u pauzama, i po okončanju koncerata, kao i za puštanje muzike na raznim binama nezavisno od održavanja koncerata. Da bi O.F.P.S. mogao da deluje za račun stranih proizvođača fonograma i da za njih prikuplja naknadu, potrebno je da dokaže da je u periodu o kom je reč (2007. i 2008. godina) imao zaključene ugovore sa odgovarajućim stranim organizacijama za kolektivno ostvarivanje prava.
Do zaključka da su takvi ugovori postajali, sud u Novom Sadu je došao na osnovu činjenice da je 12. aprila 2005. godine O.F.P.S. dobio dozvolu za obavljanje delatnosti organizacije. Zavod za intelektualnu svojinu (Zavod), koji izdaje takve dozvole, je u odluci iz aprila 2005. godine uputio na izveštaj dostavljen od strane O.F.P.S.-a uz prijavu, u kom su navedeni bilateralni ugovori koje je organizacija do tada zaključila. Sud u Novom Sadu je protumačio odluku Zavoda iz aprila 2005. godine tako da se radilo o obnavljanju dozvole koju je Zavod prvobitno izdao O.F.P.S.-u 2002. godine.
Privredni apelacioni sud je drugačije protumačio dozvolu koju je Zavod izdao u aprilu 2005. godine. Apelacioni sud je zaključio da je te, 2005. godine O.F.P.S. podneo zahtev za izdavanje, a ne obnovu, dozvole.
Obrazloženje Privrednog apelacionog suda na ovom mestu u rešenju od 20. septembra 2012. godine postaje malo nejasno (kao što je, nažalost, neretko slučaj sa odlukama koje izdaju sudovi u Srbiji), ali najverovatnijim se ovde čini tumačenje po kojem je sud želeo da kaže da se ne može smatrati da su prethodno zaključeni ugovori između O.F.P.S.-a i stranih kolektivnih organizacija automatski preneti na organizaciju činom izdavanja dozvole od strane Zavoda, 2005. godine. Rečima suda,
Činjenica da je nakon prve dozvole iz 2002. godine izdata druga dozvola ne znači da se radi o njenim obnavljanju u vezi sa kojim se ocenjuje ispunjenost uslova za zaključenje ugovora sa inostranim organizacijama. Stoga, u periodu važenja prve dozvole tužilac je dužan da dokaže aktivnu legitimaciju za isplatu naknade za korišćenje fonograma čiji su nosioci strana lica jer zakonska pretpostavka iz člana 167 Zakona o autorskom i srodnim pravima ne važi kada su u pitanju strani nosioci prava.
(Član 167 tada važećeg Zakona o autorskom i srodnim pravima, iz 2004. godine, je sadržavao pretpostavku da organizacija ima ovlašćenje “da deluje za račun svih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u pogledu onih prava i onih vrsta predmeta zaštite koji su obuhvaćeni njenom delatnošću”.)
Ono oko čega nema sumnje je da Privredni apelacioni sud ne smatra dokazanim da je O.F.P.S. imao ovlašćenje 2007. i 2008. godine da ubira naknadu za strane proizvođače fonograma. Obnova O.F.P.S.-ove dozvole za obavljanje delatnosti organizacije, iz aprila 2005. godine, ne predstavlja takav dokaz. U pretposlednjem pasusu svog rešenja, apelacioni sud je naložio Privrednom sudu u Novom Sadu da pri ponovnom održavanju glavne rasprave utvrdi koji su fonogrami korišćeni na “Exit” festivalu 2007. i 2008. godine, da li su u pitanju domaći ili strani nosioci prava, i da li je tužilac ovlašćen da štiti inostrane nosioce.
Ostaje da se vidi da li će O.F.P.S. moći da pruži odgovarajuće dokaze u vidu ugovora sa stranim organizacijama za kolektivno ostvarivanje prava. Ako bi se ispostavilo da to nije moguće, O.F.P.S.-u bi preostala zakonska pretpostavka da organizacija ima ovlašćenje da deluje za račun svih domaćih proizvođača fonograma. Tu bi, međutim, mogla iskrsnuti nova poteškoća. Prvostepeni sud je u ukinutoj presudi konstatovao da bi “veštačenje na okolnost vremena korišćenja fonograma na festivalima u odnosu na celokupan program bilo gotovo nemoguće, odnosno nerazumno teško, imajući u vidu da su festivali u 2007. i 2008. godini trajali po četiri dana, sa nekoliko desetina hiljada različitih numera, koji su se izvodili [sic] na nekoliko bina.” Pokušaj da se utvrdi koliki je bio udeo domaćih fonograma koji su na festivalima 2007. i 2008. godine javno saopšteni bi se, ako išta, pokazao još težim.
