Sud pravde Evropske unije (Opšti sud) doneo je 14. novembra 2012. godine presudu u slučaju Nexans protiv Komisije koji se odnosi na ovlašćenje Komisije da sprovodi nenajavljene uviđaje. Presuda je potvrdila da Komisija nema pravo da “na slepo lovi” informacije (fishing expedition), već mora precizno da odredi predmet uviđaja i na taj način omogući strankama u postupku da ograniče svoju saradnju samo na one aktivnosti gde, prema navodima Komisije, postoji osnovana sumnja o postojanju povrede konkurencije.
Pravni osnov za nenajavljene uviđaje
Prema Uredbi Saveta br. 1/2003, Komisija je ovlašćena da sprovodi uviđaj kod učesnika na tržištu za koje postoji sumnja da su izvršili povredu pravila konkurencija te, između ostalog, može da uđe u prostorije, vrši proveru poslovnih i drugih dokumenata kao i da oduzme ili pribavi kopije ili izvode iz poslovnih i drugih dokumenata (član 20, stav 2 Uredba 1/2003). Na osnovu člana 20, stav 4 Uredbe, Komisija u odluci o sprovođenju uviđaja mora da navede, inter alia, „predmet i svrhu vršenja uviđaja“.
Činjenice u slučaju Nexans
Na osnovu navedenih ovlašćenja, Komisija je 2009. godine izvršila nenajavljeni uviđaj u prostorijama Nexans-a u Francuskoj na osnovu sumnje da je kompanija učesnik kartela umešanog u nameštanje ponuda, raspodelu klijenata i nedozvoljenu razmenu poslovnih informacija u vezi sa “snabdevanjem električnih kablova i materijala povezanih sa tim, uključujući, između ostalog, visokonaponske podvodne električne kablove kao i, u određenim slučajevima, visokonaponske podzemne električne kablove.”
Nexans je uložio žalbu Opštem sudu navodeći da je kompaniji povređeno niz prava (pravo na odbranu, pravo na pravično suđenje, zaštita od samooptuživanja, pretpostavka nevinosti i pravo na privatnost) zbog toga što je predmet uviđaja suviše široko određen („snabdevanje električnih kablova i materijala povezanih sa tim“). Po mišljenju Nexans-a, to je omogućilo Komisiji da “na slepo lovi” (finshing expedition) informacije koje se odnose na celokupno poslovanje kompanije, uprkos činjenici da su informacije u posedu Komisije opravdavale istragu samo u oblasti visokonaponskih podvodnih kablova.
Odluka Suda
Sud je pošao od toga da obaveza Komisije da precizno odredi predmet i svrhu istrage predstavlja osnovnu zaštitu od proizvoljnog i neproporcionalnog uplitanja državnih organa u privatnu sferu građana i privrednih subjekata. U kontekstu nenajavljenih uviđaja, to znači da uviđaj mora biti organizovan tako da omogući „prikupljanje neophodne dokumentacije i proveru postojanja određene pravne ili činjenične situacije o kojoj [nadležni organ] već poseduje određene informacije“. Drugim rečima, Komisija pre uviđaja mora da poseduje nekakve informacije koje su osnov za uviđaj – ne može da sprovodi uviđaj samo na osnovu puke sumnje o postojanju potencijalne povrede konkurencije koja nije zasnovana na određenim informacijama. Sud je naglasio da, u cilju zaštite osnovnih prava učesnika na tržištu, odluka o vršenju uviđaja mora da sadrži bar „osnovne karakteristike potencijalne povrede konkurencije“ i „definisanje oblasti poslovanja u kojoj se povreda navodno dogodila“, kako bi se subjektu nad kojim se vrši uviđaj omogućilo da proceni do koje mere je pravno obavezan da sarađuje.
U ovom slučaju, Sud je našao da su informacije koje je Komisija posedovala opravdavale uviđaj samo u odnosu na sektore visokonaponskih podvodnih i podzemnih kablova, te da, prema tome, Komisija nije imala opravdane razloge da proširi predmet uviđaja na „sve električne kablove i materijale povezane sa tim kablovima“. Na osnovu toga, Sud je poništio odluku o vršenju uviđaja u meri u kojoj se ona nije odnosila na na „visokonaponske podvodne i podzemne kablove i materijale povezane sa tim kablovima“. Međutim, pravne posledice takvog poništenja su ostale nejasne pošto se Sud oglasio nenadležnim da to utvrdi.
Nexans je takođe napao postupak Komisije kojim je kopirala određene kompjuterske podatke i odnela ih u svoje sedište na dalje proučavanje, umesto da ih pregleda u prostorijama Nexans-a. Sud je žalbu u ovom delu odbio, navodeći da navedeni postupak predstavlja meru kojom se sprovodi odluka o vršenju uviđaj, te da protiv takvih mera nije dozvoljena posebna žalba. Takav postupak može biti osporavan u okviru žalbe protiv protiv konačne odluke Komisije kojom se utvrđuje povreda konkurencije ili protiv odluke kojom se izriče mera procesnog penala zbog odbijanja da se postupi po naredbi Komisije. Sud je međutim primetio da Nexans može da tuži Komisiju po osnovu delikta, ukoliko je kompaniji nedozvoljenom radnjom Komisije naneta šteta.
Nenajavljeni uviđaj u srpskom pravu
Srpski Zakon o zaštiti konkurencije („ZZK“) daje ovlašćenje Komisiji za zaštitu konkurencije da vrši uviđaje, ukljućujući i nenajavljene (članovi 52-53 ZZK). Međutim, za razliku od člana 20 Uredbe 1/2003, ZZK ne reguliše obavezni sadržaj odluke o sprovođenju uviđaja. S obzirom da Komisija za zaštitu konkurencije još nije sprovela nijedan uviđaj, ne postoji ni sudska praksa o dozvoljenom obimu uviđaja. Praska Suda pravde Evropske unije može našoj Komisiji da pruži korisne smernice u ovoj oblasti.
