Pravnička blogosfera (blawgosphere) je reagovala sa konsternacijom na vest da je društvo Faulkner Literary Rights, LLC tužilo 25. oktobra 2012. godine Sony Pictures Classics, Inc. zbog upotrebe devet reči iz knjige “Requiem for a Nun” (“Rekvijem za kaluđericu”) i pominjanja Williama Faulknera u filmu Woody Allena “Midnight in Paris” (“Ponoć u Parizu”) (2011). U filmu, glavni lik, kog igra Owen Wilson, kaže: “”Prošlost nije mrtva”. Ustvari, ona čak nije ni prošla. Znaš ko je to rekao? Faulkner.” Faulkner Literary Rights, LLC,društvo sa sedištem u američkoj državi Virginia, navodno je vlasnik autorskog prava na knjigu, kao i svih prava na ime i lik pokojnog pisca. Društvo je tužilo za povredu autorskog prava, kršenje odredbi Lanham Act-a (zakona o žigovima), i komercijalno prisvajanje Faulkner-ovog imena i dela.
Ovaj post daje pregled karakterističnih slučajeva u kojima su tužioci tvrdili, uglavnom neuspešno, da su producenti filma ili televizijske serije povredili njihovo žigovno ili autorsko pravo. Svi primeri dolaze iz Sjedinjenih Američkih Država, gde je sudska praksa naročito bogata i instruktivna. U žigovnim predmetima, kratkoća sekvence tokom koje se žig (neovlašćeno) pojavljuje u filmu je faktor od bitne važnosti za ocenu zakonitosti, jer čini malo verovatnim da potrošači zaključe da je nosilac žiga sponzorisao ili da je na drugi način bio povezan sa filmom. U slučajevima iz oblasti autorskog prava, kratkoća obično ima za posledicu zaključak suda da je korišćenje autorskog dela isuviše trivijalno da bi dostiglo nivo povrede, ili, bar, zaključak da neovlašćeno korišćenje autorskog prava predstavlja fer korišćenje i stoga je zakonski zaštićeno.
Korišćenje žiga
Prisustvo proizvoda u uspešnom filmu obično vodi uvećanju prodaje tog proizvoda – primer je uvećanje za dve trećine prodaje slatkiša Reese’s Pieces u mesecima nakon početka prikazivanja filma “E.T.” Steven Spielberga. Ako neki nosioci poznatih žigova svejedno tuže producentske kompanije za prisustvo njihovih žigova u filmu, to je obično zbog zabrinutosti da je kontekst u kom se proizvodi pojavljuju negativan.
Prvi značajni predmet, Wham-O, Inc. protiv Paramount Pictures Corp. (američki Okružni sud za Severni distrikt California, presuda od 30. septembra 2003.), bavi se komičnom scenom u filmu „Dickie Roberts: Former Child Star“ (“Dickie Roberts: Nekadašnja dečja zvezda”). U sceni, troje dece se igraju na spravi za klizanje. Jedan od junaka filma kaže drugim dvoma: ”O.K., Stranče-Opasnosti, ovo je Slip ‘N Slide.” Deca propuste da dovoljno naduvaju i vodom natope spravu, pa Dickie Roberts, glavni lik u filmu, pravi tri neuspešna pokušaja klizanja, od kojih poslednji završava sudaranjem sa ogradom. Scena traje oko 70 sekundi, i zauzimala je značajno mesto u reklamiranju i promotivnoj kampanji.
”Wham-O, Inc.”, proizvođač Slip ‘N Slide-a, tužio je za razvodnjavanje žiga (kako u obliku nanošenja štete distinktivnom karakteru tako i u obliku nanošenja štete reputaciji žiga), povredu žiga (izazivanje zabune), i nelojalnu konkurenciju. Sud je odbio navod o nanošenju štete reputaciji, jer očigledno je da junaci filma nepravilno koriste spravu za klizanje, tako da potrošači neće stvoriti nepovoljnu asocijaciju uz žig Slip ‘N Slide. Ni nanošenje štete distinktivnom karakteru nije postojalo, jer nije bilo rizika da, usled korišćenja proizvoda u filmu, u svesti potrošača oslabi asocijacija između Slip ‘N Slide i “Wham–O”; naprotiv, sam tužilac je ustvari bio zabrinut da bi potrošači mogli da previše asociraju spravu za klizanje (iz filma) sa “Wham–O”. Sud nije prihvatio ni navod o povredi žiga, jer nije bilo verovatno da nastane zabuna oko toga ko stvara proizvod: potrošači ne bi pomislili da “Wham–O” pravi filmove, niti da Paramount Pictures Corp. pravi igračke. Iz istih razloga, sud je odbio i navod o nelojalnoj konkurenciji.
Mesec dana kasnije, jedan drugi okružni sud (za Centralni distrikt Illinois) bavio se sličnim pitanjem u predmetu Caterpillar Inc. protiv Walt Disney Co. (20. oktobar 2003.). Kompanija Disney je proizvela i promovisala film “George of the Jungle 2” (“George iz džungle, II deo”). Caterpillar-ovi buldožeri, sa žigovima Caterpillar i Cat, pojavljuju se u četiri scene. Tri scene traju u proseku deset sekundi. Četvrta scena se sastoji iz sedmominutne bitke između George-a – Ursullinog muža koji živi na Planini majmuna – i njegovih saveznika-životinja, s jedne strane, i buldožera koje voze osobe potčinjene Lyle-u, Ursullinom bivšem vereniku, s druge strane. Narator se povremeno ubacuje sa, između ostalog, rečima, “manijakalna mašinerija”, “pogubni buldožeri”, “smrtonosni budložer kreće da uništi”, i slično.
Caterpillar je u tužbi tvrdio da ove scene stvaraju asocijaciju između Caterpillar-a i smrti, odnosno uništenja životne sredine, što nanosi nepopravljivu štetu Caterpillarovom korporativnom imidžu i šteti njegovom delovanju. Sud je odbio navod o nanošenju štete reputaciji žiga, jer osobine koje narator pripisuje buldožerima ne impliciraju da su mašine neposredno odgovorne za pokušaj uništenja Planine majmuna. Umesto toga, kako je jasno svakome ko vidi film, buldožerima upravljaju ljudska bića; buldožeri su instrument u rukama Lyle-a, negativca u filmu. Kada je reč o povredi žiga i nelojalnoj konkurenciji, sud je zauzeo stav da nije verovatno da pojava Caterpillar-ovih proizvoda i žigova zbuni potrošače na taj način da bi poveruju da je film “George iz džungle, II deo” sponzorisan ili na drugi način povezan sa kompanijom Caterpillar. Sud o tom nije doneo konačni sud, zbog vrste postupka o kom se radilo (sud je trebalo da odluči o tome da li da donese privremenu meru zabrane prikazivanja filma). Međutim, sud je procenio da su tužiočevi izgledi na uspeh u odnosu na sam predmet spora “jedva nešto veći od zanemarljivih”.
Najnoviji u ovom nizu poznatih američkih slučajeva o navodnoj povredi i razvodnjavanju žiga u filmovima je Louis Vuitton Malletier S.A. protiv Warner Brothers Entertainment Inc. (Okružni sud za Južni distrikt New York, presuda od 15. juna 2012), predmet o kom se dosta pisalo. I tu je spor proistekao iz korišćenja proizvoda i žiga u komediji (“The Hangover: Part II” (“Mamurluk u Bangkoku”)). Slučaj se u jednom važnom aspektu razlikuje od Wham-O Inc. protiv Paramount Pictures Corp. i od Caterpillar Inc. V. Walt Disney Co., jer proizvod u “The Hangover: Part II” predstavlja repliku, a ne original tužiočevog proizvoda. U jednoj sceni, dok četiri glavna junaka hodaju aerodromom, portir gura kolica na kojima se nalaze koferi koji izgledaju kao Louis Vuitton-ovi (LV), kao i dve LV putničke torbe. Alan, jedan od junaka filma, nosi torbu koja izgleda kao LV torba, no ustvari je Diophy replika. Alan spušta torbu na sedište pored sebe. Kada drugi junak filma pomeri torbu da bi oslobodio mesto za trećeg, Alan kaže: “Pažljivo, ovo je . . . ovo je Lewis Vuitton,” pogrešno izgovarajući “Louis.” Diophy torba se, prilikom svakog pojavljivanja, na ekranu vidi ne duže od nekoliko sekundi, a ukupno kraće od 30 sekundi, Scene su korišćene u reklamama za film.
Za razliku od Caterpillar-a, LV nije tvrdio da je tuženi navodio publiku na pogrešan zaključak da je tužilac sponzorisao ili na drugi način bio povezan sa filmom. Umesto toga, LV je tvrdio da je Warner Brothers dovodio publiku u zabunu tako da pomisli da je torba koja se vidi u sceni na klupi (Diophy torba) autentična LV torba i da je LV sponzorisao i odobrio to korišćenje. Prema LV-u, ovaj oblik zabune je dovoljan da upotrebu torbe učini povredom žiga. Prema tom shvatanju, činjenica da se torba pojavljuje u kontekstu umetničke tvorevine nije dovoljna da izmeni pomenutu prirodu korišćenja. Sud se sa time nije složio. Sud je primenio pravilo koje je u uticajnoj odluci u predmetu Rogers protiv Grimaldija postavio Žalbeni sud SAD za Drugu oblast (1989.), da nema povrede žiga kada je tuženikova upotreba žiga (1) umetnički relevantna za delo i (2) ne navodi eskplicite na pogrešan zakjučak u pogledu porekla i sadržaja dela. “Navođenje na pogrešan zaključak” znači da korišćenje žiga od strane tužioca “navodi javnost da poveruje da je tužilac pripremio ili na drugi način odobrio delo”. U ovom predmetu, korišćenje Diophy torbe bilo je umetnički relevantno, utoliko što je doprinelo prikazivanju Alana kao društveno nespretnog, komično neobaveštenog snoba. Takođe, korišćenje nije eksplicite navodilo na pogrešan trag, jer potrošači neće pogrešno poverovati da je LV sponzorisao/odobrio film.
Korišćenje autorskog dela
U onim slučajevima u kojima bi stvaraoci filma koristili delova autorskih dela, ili cela dela, analiza suda fokusirala se na pitanje da li se radi o neovlašćenom korišćenju koje je de minimis, u kom slučaju ne postoji osnov za kršenje autorskog prava. Kopiranje de minimis znači da je korišćenje u toj meri beznačajno da ne doseže prag povrede prava. U ocenjivanju da li je korišćenje dela u filmu ili epizodi de minimis, američki sudovi uzimaju u obzir količinu vremena tokom kog se autorsko delo može uočiti, kao i fokus, osvetljenje, ugao kamere, i značaj mesta koje delo zauzima u sceni. Ako su ovi faktori takvi da je moguć zaključak o kršenju autorskog prava, odluka suda svejedno može biti u korist tuženog ako količina i značaj korišćenog segmenta, u kombinaciji sa ostalim relevantnim faktorima, dopuštaju zaključak o tzv. fer korišćenju autorskog dela.
Pravilo po kom nema osnova za kršenje autorskog prava tamo gde postoji samo de minimis korišćenje autorskog dela artikulisano je u presudi Žalbenog suda SAD za Drugu oblast u predmetu Ringgold protiv Black Entertainment Television (1997). Reč je u tom predmetu bila o autorsko-pravnoj zaštiti postera na kom se vidi umetničko delo, pri čemu je poster korišćen kao dekoracija u epizodi televizijske serije. Poster se pojavio ukupno devet puta u epizodi jedne “sit-kom” serije, a u ukupnom trajanju od 26.75 sekundi. Jedan segment, u kom se skoro ceo poster jasno vidi, traje između četiri i pet sekundi. Sud je ocenio da taj segment, poduprt kraćim segmentima u kojima su vidljivi delovi postera, nije de minimis kopiranje. Sud se stoga okrenuo analizi faktora od kojih zavisi nalaz o eventualnom fer korišćenju dela. Sud nije dirao u činjenični nalaz nižeg suda da su količina i značaj upotrebljenog segmenta takvi da idu u korist tuženog. Međutim, sud nije zaključio da je ukupno korišćenje bilo fer, jer je jedan drugi faktor u analizi išao jasno na štetu tuženog (svrha korišćenja postera je bila dekorativna – dakle ista ona svrha zbog koje je delo prvobitno stvoreno – tj. svrha nije bila “transformativna”).
Godinu dana nakon predmeta Ringgold, isti sud je doneo odluku u predmetu Sandoval protiv New Line Cinema Corp. (1998). Sud je trebalo da odluči da li film “Seven” krši autorsko pravo tužioca, fotografa Jorge Antonio Sandoval-a. Njegove fotografije, ili delovi istih, vide se kratko u jednoj sceni u filmu, u jedanaest različitih kadrova koji ukupno traju 35.6 sekundi. Kao što presuda objašnjava,
“fotografije se ni u jednom trenutku ne pojavljuju u fokusu, i, osim kada je reč o dva kadra, vide se podaleko u pozadini, često zaklonjene nekim od glumaca. U dva pomenuta kadra, likovi na fotografijama se jedva mogu razaznati, pri čemu jedan kadar traje četiri sekunde a drugi dve.”
Sud je utvrdio da se u ovom slučaju radilo o de minimis korišćenju dela. Ringgold se razlikovao utoliko što je običan gledalac mogao da jasno vidi umetničko delo koje je u filmu upotrebljeno i da ga prepozna na osnovu uočljivih detalja. Takođe, u predmetu Ringgold, kratki ali ponovljeni kadrovi u kojima se vidi poster osnažuju značajno mesto postera, dok jedanaest kadrova u predmetu Sandoval nemaju sličan kumulativni efekat, jer se prizori sa fotografija jedva razaznaju.
Ovaj pregled najznačajnijih predmeta završava osvrtom na odluku Okružnog suda za Južni district New York, Gottlieb Development LLC protiv Paramount Pictures (2008). Sud se u tom predmetu bavio neovlašćenim korišćenjem flipera “Silver Slugger” u filmu “What Women Want” (“Šta žene žele”), sa Mel Gibsonom u glavnom ulozi. Tužilac je tvrdio da film krši autorsko pravo na dizajnu flipera. Sud je međutim presudio da se radilo o de minimis korišćenju:
“Scena o kojoj je reč traje samo tri i po minuta, a Silver Slugger se u sceni pojavljuje sporadično, nikad duže od nekoliko sekundi u kadru. Što je još važnije, flipper se uvek nalazi u pozadini, nikad u prvom planu. Nikad flipper nije sam u kadru, ili u krupnom planu. Niko ga u filmu ne imenuje, niti fliper ima neku ulogu u radnji. Gotovo svaki put je delimično zatamljen.”
