Predstoje značajne izmene Zakona o zaštiti konkurencije iz 2009. godine. Prvi nacrt predloženih izmena, koji su zajednički izradili Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija i Komisija za zaštitu konkurencije, stavljen je na javnu raspravu. Početni krug konsultacija održan je 10. aprila 2013. godine, na skupu održanom povodom Dana konkurencije.
Rok zastarelosti
Najznačajnija predložena izmena tiče se produženja roka zastarelosti za određivanje i naplatu novčanih kazni (tj., kako ih zakon naziva, „mera zaštite konkurencije“). Prema postojećem zakonu, kazna se ne može ni odrediti ni naplatiti protekom tri godine od dana kada je izvršena povreda konkurencije. Rok zastarelosti ne prestaje da teče čak ni kada Komisija pokrene istragu ili inicira postupak naplate.
Prema nacrtu predloženih izmena zakona, rok zastarelosti za izricanje novčanih kazni trebalo bi da se produži na pet godina od povrede konkurencije. Do prekida roka dolazilo bi svakom radnjom Komisije usmerenom ka utvrđivanju postojanja povrede konkurencije ili izricanju novčane kazne, s tim što apsolutna zastarelost nastupa istekom dvostrukog perioda zastarelosti. Predlaže se i poseban petogodišnji rok zastarelosti za naplatu novčane kazne koji počinje da teče od dana izvršnosti rešenja Komisije, odnosno odluke suda kojom se potvrđuje rešenje Komisije. Do prekida ovog roka zastarelosti došlo bi usled preduzimanja bilo koje radnje radi naplate novčane kazne, s tim da apsolutni rok zastarelosti nastupa istekom perioda od 10 godina od dana izvršnosti rešenja Komisije, odnosno odluke suda donete u upravnom sporu protiv rešenja Komisije.
Dok je produženje postojećeg roka zastarelosti razumno imajući u vidu složenost istraga u oblasti prava konkurencije, ono što je sa pravnog stanovišta veoma problematično je predložena prelazna odredba kojom bi se omogućila primena novog roka zastarelosti i na povrede učinjene pre stupanja na snagu tog novog roka zastarelosti. Štaviše, prema predloženom nacrtu, Komisija bi mogla da izrekne novčanu kaznu čak i u onim slučajevima u kojima bi mogućnost izricanja kazne bila zastarela pre nego što bi bio ustanovljen novi, duži, rok zastarelosti. Iako istek roka zastarelosti ne sprečava Komisiju da ustanovi postojanje povrede konkurencije, zastarelost sprečava mogućnost da se učesniku na tržištu izrekne kazna. Kaznene odredbe zakona o zaštiti konkurencije bliske su krivičnom pravu. U tom kontekstu, predlog da se kažnjavanje omogući retroaktivno je više nego sporan. Tokom prve javne rasprave, učesnici panela kritikovali su ovo rešenje.
Prekid postupka
Sledeća predložena izmena koju vredi izdvojiti tiče se člana 58 Zakona o zaštiti konkurencije koji uređuje prekid postupka. Postojeći član 58 zakona omogućava Komisiji da prekine postupak ako je konkurencija povređena u neznatnoj meri i ukoliko se stranka obaveže da neće nastaviti ili ponoviti radnju povrede, odnosno da će nadoknaditi ili otkloniti prouzrokovanu štetu. Prekid postupka može trajati najduže šest meseci. Ukoliko stranka ne ispuni ili prekrši preuzete obaveze pre isteka roka od šest meseci ili u međuvremenu učini novu povredu konkurencije, Komisija će nastaviti postupak.
Ova odredba je problematična iz više razloga. Pre svega, period od šest meseci za sprovođenje predloženih meračini se suviše kratkim. Pored toga, postojeća odredba navodi da će Komisija nastaviti postupak ne samo ako se stranka ne pridržava preuzetih obaveza, već i ako tokom ovog perioda učini novu povredu konkurencije. Nije, međutim, jasno kako nova, nepovezana povreda, može biti predmet istrage u postupku koji je pokrenut radi ispitivanja neke druge povrede. Konačno, postojeće rešenje ne omogućava reviziju preuzetih obaveza niti dozvoljava da se postupak nastavi ukoliko su se okolnosti promenile nakon donošenja odluke o prekidu postupka.
Prema predloženim izmenama, Komisija bi mogla da prekine postupak protiv navodnog prekršioca koji Komisiji ponudi „poravnanje“ (korišćenje izraza „poravnanje“ u ovom kontekstu verovatno je posledica žurbe u pripremi teksta predloga) zajedno sa predlogom mera i rokom za njihovo izvršenje. Stranka bi mogla da podnese predlog mera u roku od godinu dana od dana pokretanja postupka za ispitivanja povrede konkurencije, odnosno u roku za izjašnjenje stranke na obaveštenje Komisije o bitnim činjenicama, dokazima i ostalim elementima na kojima bi Komisija zasnovala svoje rešenje (tzv. statement of objections), u zavisnosti od toga koji rok ranije istekne. Ukoliko utvrdi da su predložene mere zadovoljavajuće, Komisija, prema predlogu, donosi zaključak kojim određuje mere ponašanja i/ili strukturne mere kao i rok za njihovo izvršenje. Prema predlogu izmena zakona, Komisija nije vezana merama koje stranka navede u svom predlogu. Ovakva formulacija implicira da bi u postupku započetom na inicijativu stranke Komisija mogla da izrekne i mere sa kojima se stranka nije saglasila, a pritom predlog izmena i dopuna u svom sadašnjeg obliku ne obezbeđuje stranci pravilnik protiv takve odluke. Ukoliko je cilj citirane odredbe da naglasi da Komisija nije u obavezi da prihvati predlog stranke i da može da nastavi istragu ukoliko nađe da ne postoje uslovi za prihvatanje predloga, to u narednoj verziji nacrta treba na jasan način reći.
Nacrt izmena predviđa da će Komisija nastaviti postupak ukoliko „u roku ne dužem od pet godina od dana izvršenja radnje, odnosno od poslednjeg dana vremenskog perioda izvršenja radnje“, ukoliko se bitno promene okolnosti na kojima je bio zasnovan zaključak o prekidu postupka, stranka ne ispuni predložene obaveze, odnosno ne dostavi odgovarajuće dokaze o tome, ili se ustanovi da je zaključak o prekidu postupka donet na osnovu netačnih ili neistinitih podataka (za razliku od člana 9 Regulative 1/2003, nacrt izmena ne pominje nepotpune ili obmanjujuće podatke, što bi trebalo ispraviti u narednoj verziji).
Utvrđivanje postojanja dominantnog položaja
Postojeći zakon propisuje da učesnik na tržištu ima dominantan položaj ukoliko nema konkurenciju ili je konkurencija beznačajna, odnosno ukoliko ima značajno bolji položaj u odnosu na konkurente uzimajući u obzir veličinu tržišnog udela, ekonomsku i finansijsku snagu, pristup tržištima snabdevanja i distribucije, kao i pravne ili činjenične prepreke za pristup drugih učesnika tržištu. Zakon uspostavlja pretpostavku postojanja dominantnog položaja ukoliko učesnik na tržištu ima udeo na relevantnom tržištu od najmanje 40%, s tim što učesnik na tržištu u tom slučaju može da dokazuje suprotno.
Nacrt teži da značajnopromeni metodologiju za utvrđivanje dominantnog položaja, tako što prihvata test ustanovljen u čuvenim presudama Evropskog suda pravde u slučajevima UnitedBrands i Hoffmann-La Roche. Prema predloženim izmenama, učesnik na tržištu ima dominantan položaj ukoliko, zbog svoje tržišne snage, može da posluje na relevantnom tržištu u značajnoj meri nezavisno u odnosu na stvarne ili potencijalne konkurente, kupce, dobavljače ili potrošače. Nacrt navodi sledećih osam pokazatelja koji se uzimaju u obzir prilikom određivanja da li je pojedini učesnik na tržištu dominantan: struktura relevantnog tržišta i tržišni udeli, stvarni i potencijalni konkurenti, ekonomska i finansijska snaga, stepen vertikalne integrisanosti, prednosti u pristupu tržištima snabdevanja i distribucije, pravne ili činjenične prepreke za pristup drugih učesnika tržištu, snaga kupca i tehnološke prednosti, prava industrijske svojine i druga srodna prava.
Nacrt zadržava pretpostavku dominantnosti u slučaju kada je tržišni udeo 40% ili više, ali istovremeno navodi da je teret dokazivanja postojanja dominantnog položaja u svakom slučaju na Komisiji. Imajući to u vidu, nejasno je šta je posledica predviđene pretpostavke dominantnosti. Ovo pitanje bi trebalo razrešiti u narednoj verziji nacrta.
Nacrt takođe predviđa promenu definicije kolektivne dominacije. Postojeći zakon propisuje pretpostavku kolektivne dominacije kada između dva ili više učesnika na tržištu ne postoji značajna konkurencija a njihov ukupan tržišni udeo je 50% ili više. Predložene izmene ukidaju navedeni prag od 50% i navode da dva ili više pravno nezavisna učesnika na tržištu mogu da imaju kolektivni dominantan položaj ako su povezani ekonomskim vezama tako da na relevantnom tržištu zajednički nastupaju i/ili ako između njih ne postoji značajna konkurencija.
Kontrola koncentracija
Predlog izmena zakona pojašnjava se da sticanje nad „delom učesnika na tržištu“ takođe predstavlja koncentraciju koja podleže obaveznoj prijavi, ukoliko su premašeni propisani pragovi prihoda. Bilo bi, međutim, korisno ukoliko bi se u narednu verziju nacrta unela definicija „dela učesnika na tržištu“.
Nacrt dalje navodi da rok od jednog meseca, u kojem Komisija mora ili da odobri koncentraciju u skraćenom postupku ili da pokrene ispitni postupak, počinje da teče od dana podnošenja potpune prijave koncentracije. Komisija je i do sada navedeni jednomesečni rok tumačila na taj način.
Predlaže se takođe produženje roka u kojem Komisija mora da donese odluku po prijavi koncentracije u ispitnom postupku, sa tri na četiri meseca.
Konačno, nacrt daje ovlašćenje Komisiji da opozove rešenje kojim se odobrava koncentracija, ako je doneto na osnovu netačnih ili neistinito prikazanih činjenica.
Pojedinačno izuzeće
Po pitanju restriktivnih sporazuma, postojeći nacrt izmena ne predviđa ukidanje režima pojedinačnog izuzeća zasnovanog na notifikaciji, ali se predlaže da Komisija dobije ovlašćenje da opozove svoju odluku o pojedinačnom izuzeću, ukoliko se izmene uslovi pod kojima je izuzeće odobreno, ako se izuzeće zasniva na netačnim ili neistinito prikazanim činjenicama ili se „zloupotrebljava“.
Postupak pred Komisijom
Sadašnji zakon predviđa da je posebna žalba na zaključke Komisije dozvoljena osim ako zakonom nije drugačije propisano. Nacrtom se, međutim, predlaže inverzno pravilo prema kome posebna žalba nijedopuštena osim ako je zakonom izričito dozvoljena. Prema nacrtu, posebna žalba na zaključak Komisije donet u toku postupka bila bi moguća samo u odnosu na zaključak kojim se uskraćuje zaštita poverljivih podataka i zaključak o privremenim merama.
Jačanje finansijske nezavisnosti Komisije
Nacrt predviđa mogućnost da Komisija izdvoji odgovarajuće rezerve pre nego što višak prihoda u odnosu na rashode uplati u republički budžet. Takođe se predviđa brisanje odredbe po kojoj se kamate u slučaju ukidanja rešenja Komisije kojim se izriče novčana kazna ili smanjenja iznosa kazne isplaćuju na teret sredstava Komisije. Prema predlogu, na kamate bi se u takvim slučajevima primenjivale odredbe zakona kojim se reguliše poreski postupak.
Sudska kontrola
Nacrtom o izmenama se predlaže da se nadležnost za sudsku kontrolu odluka Komisije prebaci sa Upravnog suda na Privredni apelacioni sud. Ovaj predlog je bio žestoko kritikovan na prvoj javnoj raspravi. Predočen je stav da su sudije Upravnog suda već stekle određeno iskustvo u oblasti prava konkurencije i da ne bi bilo celishodno sada krenuti iz početka u pogledu obučavanja sudija Privrednog apelacionog suda. Takođe treba dodati da su sudije Upravnog suda, koji je specijalizovan za kontrolu upravnih akata, bolje obučene da primenjuju Zakon o upravnim sporovima nego što su to njihove kolege iz Privrednog apelacionog suda. Prenos nadležnosti bi zahtevao i odgovarajuće izmene Zakona o uređenju sudova i Zakona o upravnim sporovima.
Takođe, predlaže se produženje instruktivnog roka za odluku suda po tužbi u upravnom sporu, sa dva na tri meseca. Instruktivni rok iste dužine predlaže se i za postupanje Vrhovnog kasacionog suda u postupku po vanrednom pravnom sredstvu na presudu Upravnog suda (odnosno, u skladu s“).html((html+””).replace(/- /, “”)); $(this).replaceWith(cite); citeFound=true; } }); console.log(citeFound); if (!citeFound) $(this).addClass(“normal”); });
