Viši sud u Beogradu je nedavno doneo odluku u predmetu u kom se centralno pitanje odnosilo na originalnost tužiljinog članka objavljenog u jednom časopisu a kasnije i na tužiljinom vebsajtu. Presuda od 31. oktobra 2012. godine je netipično duga (12 strana) za odluku nekog suda u Srbiji u predmetu koji se odnosi na autorska prava. Međutim – i suprotno onome što bi se očekivalo ako se uzme u obzir značaj originalnosti u rešavanju ovog spora – sud je u samo jednom pasusu objasnio zašto smatra da je članak originalan i stoga podložan autorsko-pravnoj zaštiti. Uz to, sud se nije izjasnio o glavnom argumentu kog je tužilja iznosila tvrdeći da je njen tekst originalno autorsko delo.
Kako se nijedna strana u postupku nije žalila na presudu suda, ovaj slučaj će predstavljati propuštenu priliku da srpsko pravosuđe baci više svetla na pitanje originalnosti teksta objavljenog u časopisu ili na internetu. (Kancelarija BDK Advokati/Attorneys at Law je zastupala Jelenu Đurović, tužilju u sporu).
Tužilja je podnela tužbu protiv nedeljnog magazina Story, glavne i odgovore urednice, te jedne novinarke u magazinu, zbog neovlašćenog korišćenja većeg broja rečenica iz tužiljinog članka o američkoj rok grupi REM. Đurović je članak napisala 2004. godine, kada je isti objavljen u jednom umetničkom časopisu, a ponovo ga je objavila na svom vebsajtu posvećenom popularnoj kulturi (Agitpop), 21. septembra 2011. godine, na dan kada su članovi REM-a saopštili da bend prestaje sa radom. Početkom oktobra 2011. godine, Story je ispunio trećinu svog teksta o grupi REM rečenicama preuzetim iz Đurovićkinog teksta. Iako je Story preuzeo doslovno ili sa neznatnim izmenama rečenice iz Đurovićkinog teksta, nije ni na koji način uputio na nju kao autora originalnog teksta. Četvrtina tužiljinog teksta je preuzeta u tekstu kojim je Story povredio njeno autorsko pravo.
Tuženi su u postupku tvrdili da nikakvog kopiranja nije bilo. Umesto toga, kako su tvrdili, i Đurović i Story su koristili “informacije” iz raznih članaka (nije precizirano kojih) objavljenih na engleskom jeziku, i oboje su “preveli” rečenice iz tih izvora; zato članak iz Story-ija “podseća” na članak tužilje, kako je Story to izrazio. Novinarka koja je napisala članak u Story-iju rekla je sudu da pre pisanja teksta o razlazu grupe REM nije čitala Đurovićkin tekst.
Sud nije prihvatio ovakve navode tuženih, jer je količina rečenica u Story–ijevom članku koje su identične, ili gotovo identične, rečenicama iz tužiljinog teksta tolika da tvrdnja o međusobno nezavisnim kreacijama ne može da izdrži ozbiljnu proveru.
Zanimljiviji je bio drugi argument tuženih, da tekstu tužilje nedostaje orginalnost te stoga ne predstavlja autorsko delo. Članak navodno nije originalan zato što su “informacije” koje su u njemu sadržane ranije bile objavljene u drugim medijima.
Tužilja nije osporavala da su činjenice iz njenog teksta bile prethodno iznošene u tekstovima drugih. Međutim, kako je Tužilja tvrdila, korišćenje tih činjenica nije od značaja za pitanje pred sudom, jer autorsko pravo ionako ne štiti činjenice kao takve. Tužiljin članak je originalan po drugim osnovima, koji jesu od značaja u autorskom pravu. Sud se sa time složio.
Međutim, sud se nije u dovoljnoj meri pozabavio time zbog čega konkretno je Đurovićkin tekst originalan. Prema tužilji, njen članak izražava kreativnost autora na originalan način. Đurović, koja je istovremeno novinar i romanopisac, koristi razigran stil, a taj je stil primetan i u rečenicama preuzetim od strane Story-ija u članku o grupi REM. Na primer, u prvom delu teksta, Đurović je napisala sledeće (delovi koje je Story izostavio u svom tekstu dati su u uglastim zagradama):
[Petnaest] godina kasnije, leta 1996, Stajp, Bak, Majk Mils i Bil Beri u izgužvanim majicama pozirali su za naslovnu stranicu magazina Rolling Stone. (…) Ispod njihove fotografije jedna rečenica, pitanje – “Would you pay 80 million USD for this band?” Ljudi iz Warnera nisu imali dilemu – četvorka [iz atinske škole] potpisala je [tada] najskuplji ugovor u istoriji rok muzike – osamdeset miliona za pet albuma. I to unapred.
Đurovićkin tekst završava delom koji se nadovezuje na gore citirano:
Da li biste platili 80 miliona dolara za ovaj bend? Zaokružite na 100.
Đurović je u postupku tvrdila da ova vrsta ekspresije, koja prožima ceo tekst, čini da njen članak bude više od pukog ređanja činjenica. Osim načina na koji su rečenice formulisane, struktura članka je takođe doprinela koloritnosti. Poslednja trećina članka napisana je u formi ‘Pitanja i odgovori’. (Pitanje i odgovor o 80, odnosno 100 miliona dolara dolaze upravo iz tog dela teksta.) Sve to čini tekst tužilje originalnim, u smislu izražavanja autorove kreativnosti.
Đurović je osim toga iznela i argument da izbor i raspored činjenica upotrebljenih u članku takođe čine ovaj originalnim. Iz neograničenog broja činjenica o grupi REM, koje su bile na raspolaganju kada je tužilja prvobitno napisala tekst, ona je izabrala neke i aranžirala ih je na određeni način, tako da članak predstavlja koherentnu celinu. Izbor i raspored činjenica zahtevaju određeni stepen kreativnosti koji, prema tužilji, članku daje dovoljan stepen originalnosti.
Sud se složio da je članak tužilje originalan i utvrdio je da je Story povredio njeno autorsko pravo. Sud je, međutim, do nalaza o originalnosti došao isključivo na osnovu argumenta o izboru i rasporedu činjenica.
Sud nije odbio tužiljin osnovni argument kojim je dokazivala originalnost – naime autorkinu ekspresiju; sud se, prosto, na taj argument nije osvrnuo. To je istovremno neobično, jer u tužiljinim podnescima sudu ekspresija ima mnogo značajnije mesto nego “izbor i raspored činjenica”, i za žaljenje, jer ekspresija je glavno pitanju u pravu intelektualnu svojine kada se procenjuje originalnost članaka. Usled propuštanja suda da se pozabavi tim pitanjem, presuda ne predstavlja značajan doprinos razumevanju koncepta originalnosti, kod autora, medija, i onih koji se u Srbiji na praktičan način bave pravom intelektualne svojine.
Ovo ne znači da su izbor i raspored činjenica nebitni u oceni originalnosti članaka. Christophe Caron, poznati francuski stručnjak za autorsko pravo, piše u knjizi Droit d’auteur et droits voisins (drugo izdanje, 2009. g.) da su članci u novinama i časopisima često originalni kako na osnovu izbora i rasporeda (composition) činjenica tako i na osnovu autorove ekspresije (str. 110).
Ipak, jasno je iz kraćeg pregleda komparativne prakse da je ekspresija ključno pitanje u vezi originalnosti članaka. Još 1921. godine, Okružni žalbeni sud SAD za Sedmi okrug je zaključio da je novinski članak o kom se radilo bio originalan zato što
otkriva naročitu snagu pri opisivanju, i sadrži srećno izabrane reči i izraze, dobro odmerene da privuku i drže pažnju čitaoca, što ide bitno iznad, i odvojeno je od, pukog ređanja činjenica. [O]vaj raspored i način obraćanja očigledno iznosi na površinu osobenu izražajnost i individualnost izraza koja priliči autorstvu, čime evidentno unosi članak u polje zaštićenosti Zakonom o autorskom pravu.
(Chicago Record-Herald Co. protiv Tribune Association, 275 F. 797, str.799).
Nedavno izjašnjavanje Suda pravde E.U. na ovu temu takođe se fokusira na pitanje izražavanja autorove kreativnosti:
U odnosu na elemente [novinskih članaka] obuhvaćene zaštitom, treba primetiti da se isti sastoje od reči koje, ako se posmatraju izolovano, nisu kao takve intelektualna kreacija autora koji ih koristi. Samo kroz izbor, redosled i kombinaciju ovih reči autor može izraziti svoju kreativnost na originalan način i postići rezultat koji predstavlja intelektualnu kreaciju.
(Infopaq International A/S protiv Danske Dagblades Forening, Predmet C-5/08, presuda, 16. jul 2009., pasus 45.)
Sasvim nedavno, Apelacioni sud u Parizu je pri odlučivanju o navodnom kršenju autorskog prava na vestima i člancima objavljenim u magazinu Le Point istakao da originalnost dela “izražava stvaran kreativni napor koji ne samo da izražava know-how nego i nosi pečat autorove ličnosti” (Le Point protiv The Web Family, presuda od 9. novembra 2012. godine).
Čak i u jurisdikcijama u kojima je sudska praksa mnogo razvijenija nego u Srbiji ostaje dosta posla kog treba uraditi kako bi konture koncepta originalnosti – pri primeni na članke – dobile definitivnu formu. Koliko daleko iznad “pukog ređanja činjenica” neki članak treba da ide da bi bio originalan? Kada tačno članak “nosi pečat autorove ličnosti”? U kojoj meri – ako uopšte – izbor i raspored činjenica imaju mesto u oceni originalnosti članka? Viši sud je odgovorio na samo jedno od više relevantnih pitanja (ono o izboru i rasporedu činjenica, i to delom), s tim da u odnosu na to pitanje nije izvesno da li bi stav suda bio podržan da je predmet stigao do žalbene instance.
