“Luda kuća” je poznati restoran kineske kuhinje smešten u centru Beograda. U vlasništvu je društva sa ograničenom odgovornošću, “Luda kuća i prijatelji”. Vlasnik je pod tim poslovnim imenom registrovan u Agenciji za privredne registre Republike Srbije u aprilu 2011. godine. “Luda kuća 2011” je drugo društvo koje se bavi dostavom kineske hrane i koje je pod svojim poslovnim imenom registovano u Agenciji pet meseci kasnije, u septembru 2011. godine.
“Luda kuća i prijatelji” je i vlasnik žiga (br. 63294) registrovanog u Zavodu za intelektualnu svojinu Republike Srbije u oktobru 2011. godine za šest različitih klasa, uključujući i klasu 43 – usluge obezbeđivanja hrane i pića. Žig se sastoji od reči “Luda kuća”, napisanih stilizovanim ćiriličnim pismom:
“Luda kuća 2011”, društvo koje se bavi dostavom hrane, nije registrovalo nijedan žig, ali je na internetu koristilo znak sa rečima “Luda kuća” napisanim na latinici i uz dodatak u vidu tri kineska slova:
U novembru 2011. godine “Luda kuća i prijatelji” je tužila “Ludu kuću 2011” za povredu poslovnog imena, povredu žiga i delo nelojalne konkurencije. U aprilu 2012. godine, Privredni sud u Beogradu je presudio u korist tužioca. Privredni apelacionu sud je 14. juna 2012. godine potvrdio odluku nižeg suda u delu koji se odnosi na poslovno ime i povredu žiga, ali u delu koji se odnosi na pitanje nepoštene tržišne utakmice odlučio je obrnuto po uskom osnovu koji se tiče stvarne nadležnosti. Ovaj slučaj je od pomoći za rasvetljavanje odnosa žiga i poslovnog imena, dva povezana ali različita koncepta. On takođe otvara pitanje pravilnog tretmana distinktivnosti prilikom analiziranja mogućnosti nastanka zablude u vezi sa poslovnim imenima.
Kada je reč o aspektu ovog predmeta koji se odnosi na poslovno ime, Privredni sud i Privredni apelacioni su se pozvali na član 17 srpskog Zakona o privrednim društvima (2004), koji je važio na snazi u vreme podnošenja tužbe (novi zakon je počeo da se primenjuje u februaru 2012. godine). Član 17 propisuje da poslovno ime privrednog društva ne može da bude zamenljivo sa poslovnim imenom drugog privrednog društva, niti da izaziva zabunu o privrednom društvu ili o njegovoj delatnosti. Oba suda su utvrdila da je poslovno ime tuženog moglo da izazove zabunu u javnosti, s obzirom na to da reči “Luda kuća” dominiraju, a identične su u oba imena, kao i to da obe strane pružaju ugostiteljske usluge koje se odnose na kinesku hranu.
Sudovi se nisu mnogo zadržavali na pozivanju od strane tuženog na činjenicu da je njegovo poslovno ime registrovano u Registru privrednih subjekata. Sudovi su smatrali da odluka administrativne agencije nije od značaja za njihovo odlučivanje, jer sudove samo obavezuje zakonska odredba čiji je cilj sprečavanja zabune kod potrošača, kao i činjenica da je tužilac registrovao poslovno ime pre tuženog. Zaključivanje sudova je po ovom pitanju na tragu zaključivanja kom pribegava Evropski sud pravde, o čemu je bilo reč u prethodnom BDK postu (“U.S. Polo Assn.” ne može da se registruje, kaže Evropski sud) – naime da pitanje o tome da li znak može da se registruje kao komunitarni žig mora da se ocenjuje samo na osnovu E.U. propisa, a ne na osnovu prakse Kancelarije za usklađivanje unutrašnjeg tržišta Evropske unije (OHIM).
Kritičkoj analizi bi pre moglo da se podvrgne to kako su Privredni sud i Privredni apelacioni sud odbacili sledeći argument tuženog – da drugi privredni subjekti, osim dveju strana u postupku, deluju pod poslovnim imenom “Luda kuća” i bave se istom ili sličnom delatnošću. Nije sasvim jasno iz dveju presuda šta je tačno “Luda kuća 2011” nameravala da postigne iznoseći ovu tvrdnju, niti koliko je stvarno na tržištu učesnika koji koriste izraz “Luda kuća” u imenu; može se pretpostaviti, međutim, da je tuženi želeo da uveri sud da je izraz “Luda kuća”, usled široke upotrebe, izgubio distinktivnost. U takvom slučaju, te bi reči prestale da budu distinktivni deo poslovnih imena “Luda kuća i prijatelji” i “Luda kuća 2011”. Distinktivne reči bi bile “prijatelji” i “2011”, a one se evidentno razlikuju i stoga poslovno ime tuženog verovatno ne bi stvaralo zabunu na tržištu.
Ovakva vrsta promišljanja uobičajena je u analizi koja se odnosi na sličnost žigova, no može se tvrditi da je primenjiva i u sporovima o poslovnim imenima. Poslovna imena i žigovi, naravno, se razlikuju: prvi identifikuju nečije poslovanje (kao celinu), a drugi robu i usluge (autoritativna pojašnjenja u ovom smislu mogu se naći u presudi Accuride International v. Accuride Corporation Žalbenog suda SAD za Devetu oblast (1988), kao i u presudi National Cable Television Ass’n., Inc. v. American Cinema Editors, Inc. Žalbenog suda SAD za Federalnu oblast (1991)). U isto vreme, žigovi i poslovna imena su blisko povezani koncepti. Poput žiga, poslovno ime predstavlja intelektualnu svojinu. Kada se poslovno ime koristi na način koji omogućava razlikovanje roba i usluga, kao što je slučaj u predmetu analiziranom u ovom postu, treba primenjivati iste standarde zaštite kao kada se radi o žigovima. To znači da u ispitivanju verovatnoće zabune između dva poslovna imena, treba ispitati faktore od kojih zavisi i verovatnoća zabune između dva žiga – uključujući snagu (distinktivnost, ili odsustvo iste) znaka (imena).
Na osnovu čitanja presude Privrednog suda ne može se zaključiti da li je sud ocenio tvrdnju tuženog o “zakrčenom” tržištu kao nepotkrepljenu činjenicama ili kao pravno irelevantnu. Privredni apelacioni sud je bio nešto eksplicitniji, mada sasvim kratak: utvrdio je da tvrdnja tuženog nije od značaja, jer “tužilac je za istu vrstu delatnosti ranije izvršio upis svog poslovnog imena, dominantna reč [sic] je ‘Luda kuća’, a … to može izazvati zabunu kod prosečnog potrošača”.
Brzo prelaženje apelaciononog suda preko argumenta tuženog ne zadovoljava sasvim. U standardnom žigovnom kontekstu, registrovan žig može potpuno izgubiti distinktivnost (poznati primeri uključuju aspirin i celofan), i u takvom slučaju tuženi koji koristi isti ili sličan znak ne krši pravo. S obzirom na praktično identičnost zaštite i analize kada se radi o žigu i poslovnom imenu, sličan pad u generičnost može zadesiti i poslovno ime. U konkretnom slučaju “Lude kuće”, nije verovatno da se implicitna tvrdnja tuženog o tome da je “Luda kuća” postala generičan pojam zasniva na činjenicama. Međutim, dve presude ne sadrže elemente iz kojih bi moglo da se zaključi da li su sudovi te činjenične navode uopšte ispitivali. Čini se da je Privredni apelacioni sud, umesto toga, izašao sa pravno dubioznim argumentom – da registracija poslovnog imena nudi, kao takva, apsolutnu zaštitu. (Možda se samo radi o nedovoljno dobro sročenom pasažu u presudi.)
Postoji jedna odluka Francuskog kasacionog suda, iz 1988. godine (“Dourthe”), koja bi mogla da izgleda kao da iznosi sličan argument – da tolerisanje neovlašćenog korišćenja poslovnog imena od strane trećih lica ne vodi gubljenju prava na ime. Međutim, razmere neovlašćenog korišćenja su u francuskom predmetu bile mnogo uže od onih koje postoje u “genericidu”, tako da ni taj predmet, kada se pobliže razmotri, ne potkrepljuje navod da registracija apsolutno štiti poslovno ime.
U delu koji se odnosi na sličnost žigova, tuženi nije izneo odbranu sličnu onoj koja se odnosi na poslovno ime – da postoje drugi žigovi koji sadrže reč “luda kuća”. Sve što je stoga Privrednom sudu u Beogradu ostalo da uradi bilo je da uporedi žig registrovan od strane tužioca sa znakom kog u poslovanju koristi tuženi. Stav suda je da činjenica da su korišćeni različiti fontovi prilikom pisanja reči “luda kuća” ne menja konačni zaključak da su žig i znak bitno slični. Samim tim neminovan je bio i zaključak suda u vezi verovatnoće izazivanja zabune, jer su i usluge za koje su žig i znak korišćeni slične. Privredni apelacioni sud se složio.
Zaključak da su žig i osporeni znak bitno slični je logičan i očekivan. Takav stav je u skladu sa odlukama kao što su LTJ Diffusion v. Sadas S.A Žalbenog veća OHIM-a (2002) i Sadas SA v. OHIM ondašnjeg Suda prvog stepena E.U. (2005), u kojima su Veće, odnosno Sud, uzeli u obzir razlike između žigova u načinu ispisivanja slova, kao i razlike koje proizlaze iz prisustva dodatnih reči, da bi na kraju zaključili da su, sagledani u celini, žigovi slični, u vizuelnom, fonetičkom i konceptualnom smislu, najviše usled sličnosti njihovih dominantnih elemenata. Analiza Privrednog i Privrednog apelacionog suda prati tu liniju slučajeva, s tim da nije detaljna na način na koji analiza Veća, odnosno evropskog Suda, to jeste.
