Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u istom gradu doneli su tokom 2013. godine nekoliko odluka u kojima je odbijen argument tuženih da je njihovo korišćenje fotografija, bez odobrenja nosioca autorskog prava, dopušteno time što su fotografije korišćene u kontekstu izveštavanja o tekućim događajima. Iako je ishod u svakom od ovih sudskih postupaka bio identičan, presude se razlikuju u tumačenju zakona. Onaj ko pročita presude ostaje u nedoumici u pogledu toga šta autorsko pravo u Srbiji ustvari kaže o izveštavanju o tekućim događajima kao osnovu za suspenziju autorskog prava. Zakon o autorskom i srodnim pravima kaže, u relevantnom delu člana 43:
(1) Dozvoljeno je, u okviru izveštavanja javnosti putem štampe, radija, televizije i drugih medija o tekućim događajima, u obimu koji odgovara svrsi i načinu izveštavanja o tekućem događaju, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade: 1) umnožavanje primeraka objavljenih dela koja se pojavljuju kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava; …(2) Odredba stava 1. ovog člana shodno se primenjuje na sve oblike javnog saopštavanja pomenutih dela.
Zakonska odredba deluje prilično jasno: da bi umnožavanje dela zaštićenog autorskim pravom, ili saopštavanje dela javnosti, bilo dopušteno, to delo mora da bude sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava. Na ovaj način je Apelacioni sud protumačio član 43 u presudi od 21. avgusta 2013. godine, u predmetu Marija Cvetković protiv Novosti AD (predmet br. Gž-1524/13). Prema stanovištu suda, da bi treće lice moglo zakonito da koristi fotografiju, tekući događaj o kom se javnost izveštva treba da predstavlja izložbu fotografija, svečanost na kojoj se dodeljuju nagrade za fotografiju, ili slično. U konkretnom slučaju, fotografija je predstavljala portret poznatog violiniste sa decom. Članak koji je objavljen na internet stranici tuženog nije se odnosio na izložbu ili ceremoniju, niti se bavio tom fotografijom kao svojom temom. Stoga, neovlašćeno korišćenje fotografije nije moglo da se opravda na osnovu argumenta o “tekućem događaju” kao osnovu za suspenziju autorskog prava.Međutim, nije izvesno da je ovakav, restriktivan stav u odnosu na “tekući događaj” kao osnov za suspenziju, jedini pristup ovom pitanju koji bi sud u Srbiji mogao imati.Samo tri meseca pre nego što je Apelacioni sud doneo presudu u predmetu Cvetković, isti sud – ali sa drugim predsednikom veća (i, može se pretpostaviti, drugim sastavom sudija) – protumačio je relevantnu odredbu u Zakonu u autorskom i srodnim pravima (član 43) drugačije. U presudi donetoj 16. maja 2013. godine, Slavoljub Radojević protiv Novosti AD (predmet br. Gž-1524/13), Apelacioni sud je potvrdio nalaz Višeg suda da fotografija – panorama Kragujevca – nije bila sastavni deo tekućeg događaja o kom se izveštava. Tekući događaj se sastojao u krivičnom delu (razbojništvu) počinjenom u Kragujevcu. Sud je učinio stvar nejasnom kada je ušao u to zašto fotografija ne predstavlja sastavni deo tekućeg događaja. “budući da predmetna fotografija ne prikazuje samo mesto događaja, niti je na bilo koji način povezana sa predmetnim slučajem osim što prikazuje grad Kragujevac, u kome je do predmetnog događaja došlo”.Izraz “budući da predmetna fotografija ne prikazuje samo mesto događaja” priziva argument a contrario, na osnovu kog, da je fotografija prikazala kuću u kojoj se desilo krivično delo, ili – naročito! – da je fotografija ‘uhvatila’ sam kriminalni čin, tuženi koji je upotrebio fotografiju mogao bi sa uspehom da se pozove na tekući događaj kao osnov za suspenziju autorskog prava. Problem sa postupkom tuženog u konkretnom slučaju, kako sud izgleda smatra, je to što je veza između fotografije koju je objavio i krivičnog dela o kom je tuženi izveštavao bila izrazito tanka – naime samo je grad (Kragujevac) ono što povezuje fotografiju i događaj. Veza koja bi bilo nešto snažnija od ove, kako presuda implicira, bila bi dovoljna za odbijanje tužbe.Niži sud koji je odlučivao u istoj stvari – Viši sud u Beogradu – utvrdio je nešto slično kao i Apelacioni. Naime, Viši sud je u presudi od 19. decembra 2012. godine (predmet br. P4-37/12) odbio argument tuženog o tekućem događaju, sa obrazloženjem da je fotografija nastala u januaru 2011. godine. Objašnjenje suda tu prestaje, no ono što je sud hteo da kaže je svakako to da je tuženi objavio fotografiju mnogo kasnije (naime, u avgustu 2011. godine), te da zbog toga ne postoji neophodna veza između autorskog dela i događaja.Mada je, zbog kratkih formulacija koje koriste Apelacioni sud i Viši sud, teško sa sigurnošću zaključiti šta sudovi ustvari smatraju, čini se osnovanim tumačenje po kom ove dve presude kažu da se suspenzija autorskog prava, zasnovana na izveštavanju o tekućem događaju, primenjuje tamo gde su tema fotografije i tema članka identične, ili dovoljno povezane.Bilo bi legitimno za zakonodavca da zauzme ovakav stav, ali čini se da taj stav nije u saglasnosti sa onim što propisuje Zakon o autorskom i srodnim pravima (čl. 43). Ta se odredba odnosi na autorsko delo kao takvo – nasuprot temi dela – i kaže da delo mora da se pojavi kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava.U obrazloženju, koje je zajedno sa predlogom Zakona o autorskom i srodnim pravima 2009. godine podnela Vlada, član 43 se spominje samo u jednoj rečenici (“Ovaj slučaj suspenzije autorskog prava postoji da bi se obezbedilo nesmetano i ekonomično informisanje javnosti o tekućim događajima“). Međutim, po svoj prilici, ova odredba – nasleđena iz prethodna dva zakona (iz 2005. i 1998. godine) – je uvedena kako bi član 10bis (2) Bernske konvencije bio inkorporisan u domaći pravni poredak. Na osnovu člana 10bis (2), države članice treba da “odrede uslove pod kojima, prilikom izveštavanja o tekućim događajima putem fotografije …., književna ili umetnička dela gledana ili slušana u toku događaja, mogu biti reprodukovana ili učinjena dostupnim javnosti u meri koja opravdava cilj obaveštavanja koji se ima postići“ (kurziv dodat).WIPO Vodič kroz Konvenciju objašnjava da su “otkrivene statue ili slike prikazane na otvaranju jedne izložbe primeri dela opaženih tokom događaja” (dok bi muzička dela izvođena tokom ceremonije bila primer dela opaženih čulom sluha). Tumačenje od strane Apelacionog suda u postupku Marija Cvetković protiv Novosti AD je u skladu sa ovakvim shvatanjem, kao što su i primeri koje je dao sud (izložba fotografija i ceremonija dodeljivanja nagrada za fotografska dela) slični onima iz WIPO Vodiča (slike prikazane na otvaranju izložbe).Stoga, ukoliko urednik novina ili internet sajta želi da ide na sigurno, najbolje je da prethodno traži dozvolu autora i da plati naknadu, ako, na primer, želi da objavi fotografiju dvoje maskiranih ljudi koji napuštaju banku nakon što su je opljačkali.Takav pristup je restriktivniji od pristupa nagoveštenog u presudama u predmetu Slavoljub Radojević protiv Novosti AD. Takođe je restriktivniji i od onoga što dopušta Direktiva 2001/29/EC Evropskog parlamenta i Saveta, o harmonizaciji određenih aspekata autorskog i srodnih prava, od 22. maja 2001. godine.U članu 5.3, Direktiva dozvoljava da države članice predvide mogućnost suspenzije ekskluzivnih ekonomskih prava u slučaju upotrebe dela od strane medija “tokom izveštavanja o trenutnim događajima, u meri u kojoj je to potrebno u svrhe informisanja”. U potpunosti bi bilo u skladu sa odredbama Direktive da domaći zakon dozvoljava korišćenje autorskog dela u svrhe izveštavanja o tekućim događajima, pod uslovom da je delo u dovoljnoj meri povezano sa samim događajem o kom se izveštava. To je ono, što u stvari predviđa Francuski Zakonik o pravu intelektualne svojine – u izmenama od 2006. godine – naime da veza između korišćenja autorskog dela (reprodukcije, saopštavanja javnosti), sa jedne strane, i samog događaja o kom se izveštava, sa druge strane, treba da bude direktna (član L. 122-5, 9º). (Ista odredba potom navodi da se fotografije ne mogu podvesti pod ovaj izuzetak, kao što to čini i UK Copyright, Designs and Patent Act, u odeljku 30(1)(A)).Apelacioni sud i Viši sud u Beogradu u predmetu Radojević ustvari poručuju u odnosu na fotografije ono što je izmenjeni francuski Zakon u članu L. 122-5, 9º predvideo u odnosu na druga dela vizuelne umetnosti. Postoji mogućnost da ova dva suda na taj način ukazuju na stanovište kom će se autorsko pravo u Srbiji prikloniti u budućnosti, ali njihovo izjašnjenje o tome šta zakon koji je sada na snazi kaže u vezi izveštavanja o tekućim događajima kao osnova za suspenziju imovinskopravnih ovlašćenja nosioca autorskog prava je – upitno.
