Pre mesec dana, Sud pravde Evropske unije (CJEU) je dodao svoj autoritativni glas dugotrajnoj raspravi o pravnoj prirodi prenosa prava na kopiji softvera. Da li taj prenos predstavlja licencu ili prodaju? Licencu, smatra većina sudova u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i neki sudovi u zemljama Evropske Unije, u kojoj je sudska praksa po tom pitanju relativno oskudna. Prodaju, odlučio je CJEU u presudi od 3. jula 2012. godine (UsedSoft GmbH v Oracle International Corp).
Sud je time podržao stav većine – mada ne svih – komentatora sa obe strane Atlantika. Presudom sigurno neće biti zadovoljne kompanije koje proizvode softver. Pitanje koje se postavlja nakon presude je – koji poslovni model i tehnološke mere će kompanije preduzeti u narednom periodu u cilju prilagođavanja pravnog režima koji je sada utvrđen u Evropi.
Iscrpljenje prava
Pre ulaženja u detalje odluke Suda, korisno je imati na umu nekoliko nekoliko prethodnih napomena u vezi licenciranja softvera i takozvanog iscrpljenja autorskog prava. Osnovni princip u oblasti autorskog prava je dа se vlаsništvо nаd аutоrskim prаvimа rаzlikuје оd vlasništva na kopiji u kојој је оličеno аutоrskо dеlо. Оsоbа može da pоsеduје kоpiјu muzičkоg CD-а, аli time ne pоsеduје аutоrsko prаvo na pеsmi. Kаdа vlаsnik аutоrskih prаvа prоdаје kopiju, ili njome nа neki drugi nаčin rаspоlаžе, zаkоniti sticаlаc је onda slоbоdan dа je prоdа trеćеm licu, а trеćа оsоbа čеtvrtoj, itd. Nakon prvog prenosa koje je bilo u skladu sa pravom, vlаsnik je iscrpео svојe pravo stavljanja primeraka dela u promet – јеdno оd nеkоlikо еkоnоmskih prаvа koje pripаdајu vlаsnikа аutоrskоg prаvа.
Zаhvаlјuјući prаvilu o iscrplјenju prava, studеnt mоžе prоdаti primеrаk udžbеnikа kog je kupio ili na drugi način zakonito stekao. Меđutim, iscrplјenje prava stavljanja primeraka dela u promet nе utičе nа prаvо na umnožavanje, tako da student nema pravo da umnožava primerke udžbenika kako bi ih prodavao.
Primеnjuјući ovo pravilo nа sоftvеr, kupаc kоpiјe sоftvеrа pоsеduје tu kоpiјu, dok аutоrskо prаvо ostaje kod аutоra (ili trеćеg lica nа kоје je vlаsnik preneo to pravo). Vlаsnik аutоrskih prаvа је јеdini kојi mоžе dа umnoži, ili odоbri umnožavanje, sоftvеrа. Vlаsnik kоpiјe sоftvеrа nema pravo da prаvi kоpiје (uz nekoliko izuzetaka kојi se mogu zаnеmаriti za potrebe ovog prikaza), ali ima pravo da proda svoj primerak – baš kао što studеnt iz gornjeg primera ima pravo da prоda svoj primerak udžbenika.
Prenos softvera – kupoprodaja ili licenca?
Empirijska je činjenica, međutim, dа pоstојi znаčајnа rаzlikа izmеđu knjigа i drugih prеdmеtа kојi otelovljuju аutоrskа prаvа, s јеdnе strаnе, i kоpiја sоftvеrа, sa drugе. Kаdа neko kupuje softver, u gоtоvо svim slučајеvimа sоftvеr kоmpаniја koja ima vlаsništvо nаd sоftvеrоm označava ugovor kao ugovor o licenci, а nе prоdајi. Ti ugоvоri su najčešće ugovori po pristupu, i оbičnо se u njima navodi da “Dаvаlаc licеncе оvim dоdеlјuје korisniku licеncе nе-еkskluzivnu, nеprеnоsivu licеncu zа kоrišćеnjе sоftvеrа nа nеоdrеđеnо vreme”, ili slično. “Kupаc” (u kolokvijalnom značenju) kopije softvera, zapravo nije kupac već korisnik licence i, kao takav, оn mоžе dа se služi kоpiјom – bez vremenskog ograničenja – аli je ne mоžе prоdаti.
Većina sudova u SAD su prihvatli ovakvu kvalifikaciju ugovora koji se odnose na prenos softvera. Najpoznatija među odlukama na ovu temu je presuda Žalbenog suda za Deveti okrug (Court of Appeals for the Ninth Circuit), iz septembra 2010. godine, u predmetu Vernor v. Autodesk, odnosno stav suda da
Korisnik softvera je sticalac licence, a ne vlasnik primerka, kada vlasnik autorskog prava (1) precizira u ugovoru da korisnik stiče licencu; (2) bitno ograničava mogućnost za korisnika da prenese softver na drugoga; i (3) nametne značajna ograničenja na korišćenje primerka.
Vernor v. Autodesk, 621 F.3d 1102 (9th Cir. 2010), str. 1111.
Za razliku od toga, CJEU se pozvao na definiciju kupoprodaje kao:
ugovora kojim osoba prenosi na drugoga pravo vlaništva na telesnoj ili bestelesnoj stvari koja mu pripada, i zauzvrat dobija novčanu nadoknadu
(paragraf 42 u presudi UsedSoft v. Oracle), i zaključio je da navodno licenciranje softvera evidentno predstavlja kupoprodaju. Ovo stoga što klijent dobija primerak softvera nakon što je isplatio punu cenu i ima pravo da neograničeno zadrži taj primerak. Iz ovoga sledi da je klijent kupac – a ne tek sticalac licence – i da je slobodan da dalje proda primerak.
UsedSoft v. Oracle – činjenice i pravni nalazi
Činjenice u konkretnom slučaju pred CJEU su, ukratko, sledeće: Oracle – svetski lider u industriji softvera za baze podataka – u 85 odsto slučajeva distribuira softver povodom kog je izbio spor putem preuzimanja na internetu. Korisnik stiče pravo da bez vremenskog ograničenja čuva bestelesnu kopiju programa na serveru i da omogući određenom broju korisnika da pristupe programu tako što će ga preuzeti (download) u centralnoj memoriji na radnoj stanici (work-station computers). Oraclenudi grupne licence za softver, za najviše 25 korisnika po licenci.
Nemačka kompanija UsedSoft je pribavila neke od licenci koje ulaze u grupnu licencu od Oracle-ovih klijenata koji su kupili grupnu licencu ali su imali manje od 25 korisnika. UsedNet je potom preprodavao pribavljene licence drugim kupcima koji su preuzimali kopiju softvera (kupljenog od UsedSoft-a) direktno sa Oracle-ovog vebsajta (paragrafi 20-26 presude).
Oracle se protivio ovoj praksi i započeo je sudski postupak u Nemačkoj. Slučaj je došao do Saveznog suda, koji je se obratio CJEU-u sa zahtevom da ovaj odluči o spornim pravnim pitanjima u osnovi spora.
Prva navodna prodaja u nizu transakcija je ona između Oracle i prvog kupca koji je preuzeo softver sa sajta Oracle-a. UsedSoft je tvrdio da ta transakcija predstavlja kupoprodaju, te da Oracle,iscrpevši pravo na stavljanje primerka dela u promet, ne može da spreči daljnju prodaju primerka. Argument Oracle-a je bio da je preuzimanje sa internea bilo predmet ugovora o licenci, te da se stoga ne radi o prenosu vlasništva na bestelesnoj stvari.
CJEU se složio sa UsedSoft-om. Sud je najpre utvrdio da transakcija predstavlja kupoprodaju. Potom je sud zaključio – nasuprot argumentima koje je iznela Evropska komisija u svom podnesku – da za primenu doktrine o iscrpljenju prava nije bitno da li je primerak dela stavljen klijentu na raspolaganje u telesnom (CD-ROM ili DVD) ili bestelesnom obliku (preuzimanje sa sajta Oracle-a). Ovaj zaključak počiva na zdravom razumu i ekonomskoj stvarnosti (paragraf 61); uz to je u skladu sa Direktivom 2009/24/EC Evropskog parlamenta i Saveta, od 23. aprila 2009. godine, o pravnoj zaštiti kompjuterskih programa (paragrafi 53-60).
Zanimljivo je, kada je reč o dihotomiji između licence i kupoprodaje, da je više sudova u SAD razmatralo argument koji je usvojio CJEU, da primanje nadoknade u zamenu za raspolaganje – bez vremenskog ograničenja – pravom na korišćenje primeraka čini transakciju kupopoprodajom. Neki sudovi, uključujući prvostepeni sud u predmetu Vernor v. Autodesk, prihvatili su taj argument. Drugi sudovi, uključujući drugostepeni sud u Vernor v. Autodesk, odbacili su ga kao isuviše pojednostavljujući. Sudovi koji pripadaju ovoj školi mišljenja prihvataju da označavanje transakcije kao “licence” nije dovoljno, ali onda kombinuju to označavanje sa nekoliko drugih faktora i tako stižu do zaključka da se ne radi o kupoprodaji. Kao što proizilazi iz citiranih delova u presudi Žalbenog suda u slučaju Vernor v. Autodesk, ključni faktori su koliko je značajno ograničenje korisnikovog prava da otuđi softver, i kakva su ograničenja samog korišćenja.
Naravno, sveukupna argumentacija CJEU-a je sve samo ne pojednostavljujuća. Na primer, presuda uključuje iznijansirane formulacije čija je svrha da nađu pravu meru između legitimnih interesa klijenata, s jedne, i vlasnika autorskog prava na softveru, sa druge strane. Sud je uložio znatan napor da ograniči presudu na pravo na stavljanje primeraka dela u promet. Pravo vlasnika autrorskog prava na softveru na umnožavanje ostaje netaknuto. Podrazumeva se da vlasnik primerka softvera ne može da pravi dodatne primerke kako bi ih prodavao. Bitna distinkcija koju je sud napravio odnosi se na to da, kada klijent stekne pravo da koristi veći broj kopija softvera nego što mu je potrebno, nema pravo da na sekundardnom tržištu preprodaje neupotrebljene primerke i da nastavi da koristi preostale primerke. Ako preproda primerak, prvi sticalac mora da obriše svoju kopiju ili je učini neupotrebljivom (paragrafi 69-70). Svestan toga da je teško proveriti da li je primerak učinjen neupotrebljivim, sud je izričito ovlastio vlasnika prava na softveru da koristi tehničke mere zaštite (kao što je ‘ključ’) kojima će obezbediti da primerci koji ostanu kod preprodavca budu neupotrebljivi (paragrafi 79 i 87).
Širi interesi i argumenti u osnovi rasprave
Rešavajući u predmetu UsedSoft v. Oracle, CJEU nije ulazio u pitanja šireg konteksta u osnovi rasprave o licenci, odnosno kupoprodaji.
Međutim, postoji niz razloga zbog kojih softver kompanije insistiraju na kvalifikovanju ovakvih transakcija kao licenci, i na tom osnovu ograničavaju mogućnost daljeg prometa kopija. Kao što je Autodesk tvrdio u predmetu pred Žalbenim sudom SAD za Deveti okrug, takva praksa
(1) omogućava određivanje različitih cena na različitim tržištima softvera, kao što su snižene cene za studente ili obrazovne institucije; (2) povećava obim prodaje softvera; (3) snižava cene za sve potrošače time što raspoređuje troškove unutar velikog broja kupaca; i (4) umanjuje rasprostranjenost piraterije tako što dozvoljava vlasnicima autorskog prava da tuže neovlašćene preprodavce.
Vernor v. Autodesk, str. 1114-15. Prva tri argumenta stoje u vezi sa željom softver kompanija da spreče one koji pribave softver po nižoj ceni da ga preprodaju korporativnim klijentima i drugima na koje se primenjuju više cene, po ceni koja je negde između cene koju je platio prvi sticalac i cene po kojoj bi ova druga kategorija klijenata stekla softver na primarnom tržištu.
Oni koji se nalaze na drugoj strani u raspravi uzvraćaju da kvalifikovanje softver transakcija kao licence, sa ograničenjem daljnjeg prometa, sprečava stvaranje sekundardnog tržišta za autorska dela, na kom bi potrošači mogli da kupuju takva dela po nižim cenama.
Razilika između prodaje i licence se ispoljava na više načina od značaja u praksi. Ako je transakcija u osnovi licenca, znači da firma koja prodaje svoju imovinu ne može da proda primerke softvera, koje poseduje. Ako sticalac licence prodaja primerak protivno odredbama o autorskom pravu, to ga može izložiti krivičnom gonjenju.
Kako bi ovakav slučaj mogao biti rešen u Srbiji?
Ako bi sud u Srbiji morao da odluči u ovim pitanjima, ništa u važećem zakonu ga ne bi sprečavalo da zauzme isti stav kao i CJEU. Autorsko pravo u Srbiji je prihvatilo doktrinu iscrpljenja prava. Član 21(3) Zakona o autorrskom i srodnim pravima (2009) o tome kaže sledeće:
Pravo autora na stavljanje primeraka dela u promet ne deluje prema onom vlasniku primerka dela koji je taj primerak legalno pribavio u Republici Srbiji od autora ili od autorovog pravnog sledbenika (iscrpljenje prava). Vlasnik može slobodno otuđiti primerak dela koji je legalno pribavio od autora ili autorovog pravnog sledbenika.
Posebno značajno u kontekstu sticanja primerka softvera je to da definicija “primerka dela” nije u Zakonu ograničena na primerke u telesnom obliku. Stoga, kopije softvera zakonito preuzetog sa interneta mogu biti kupljene i na osnovu toga mogu da potpadnu pod režim iscrpljenja prava.
